уторак, 01. август 2017.

Čitamo domaće: dela Ivana Brankovića

Verni čitaoci ovoga bloga sigurno se sećaju intervjua sa Ivanom Brankovićem, jednim od gostiju Festivala naučne i epske fantastike u Somboru. U međuvremenu sam pročitao Ivanova dela Prometejev dnevnik i Projekat Herkules, te odlučio da svoje utiske podelim u iskričavoj i duhovitoj formi, koja će biti prijemčiva širokim narodnim masama pratilaca. U duhu oživljavanja bloga, ovaj članak će biti deo serijala Čitamo domaće neodređene dužine (tj. dok meni ne dosadi da pišem, ali dobro, život je samotan, bedan, opak, svirep i kratak, što reče naš stari prijatelj Hobs). Takođe, pokrećem i stalni serijal članaka Moja čitalačka nedelja u kojima ću, verovali ili ne, iznositi utiske o svim delima koje sam pročitao u toku protekle nedelje (pošto zaista mnogo toga čitam, a vremena da pišem opširne pojedinačne rivjue za sve ponaosob baš i nemam).


Nakon reklamnog bloka, možemo najzad preći na stvar. U toku jula praktično uopšte nisam ni čitao; naime, posvetio sam se nastavku-koji-nije-nastavak Ereje pod radnim naslovom Dvojnici (i, ne, neće biti odlomka, sprečava me ugovor sa izdavačem). Ivanova dela bila su prva koja su mi dopala ruku nakon dužeg perioda čitalačke apstinencije, i stoga su očekivanja bila visoka. Ona su, između ostalog, izazvana mojim razgovorima sa autorom, u kojima sam video njegovu upućenost, kompetenciju, itsl, ali i stekao uvid u proces nastanka ovih romana. Po Ivanovim rečima, oni su koncipirani kao lagani trileri, koji se baziraju na postojanju vanzemaljaca, i tako bi ih i sam opisao; u suštini, Prometejev dnevnik i Projekat Herkules su spoj svih mogućih teorija zavere vezanih za vanzemaljce, i sasvim je sigurno da bi u rukama manje sposobnog pisca sve to preraslo u pravi mismatch, ali, na sreću, to se ne dešava.

Sada sledi reklamni blok posvećen sponzorima bloga divina mens.

Nikada nisam bio ljubitelj teorija zavere, denikenizma i sličnog (štaviše, toga se gnušam); moja vizija kosmičkih bića naklonjena je mraku i lavkraftoidnim abominacijama izvan poimanja krhkog uma, a ne klasičnoj dosijeiksovskoj slici razumljivih, antropoidnih tuđina. Zašto ovo govorim? Pa, moram to istaći da bih potkrepio umeće kojim je Ivan Branković konstruisao zaplet svojih romana, uspešno spojivši mnoge elemente koji bi po svakoj logici trebalo da se međusobno sudaraju i oduzimaju kvalitet delima. Ono što se u stvarnosti dešava sasvim je suprotno tome. Ivan uspeva da vešto spoji nespojivo, i konačni rezultat je odličan. Vredi pohvaliti autorovu spisateljsku kompetentnost, vešto pisanje, minuciozno građenje zapleta i odlično vladanje formom trilera (kratka poglavlja koja se dešavaju na lokacijama diljem naše planetice, završavaju se klifhengerima, kratke, lakonske rečenice prave amerikana škole pisanja), koje mu omogućavaju da potpuno ostvari svoju nameru.


Ipak, najveća vrlina ovih romana - ona koja je toliko retka među domaćim delima - jeste to što su zabavna za čitanje! Pitko i fluidno pripovedanje neprestano vuče čitaoca da nastavi sa čitanjem, te su Prometej i Herkules dela koja se gutaju u jednom dahu. Ono što bi se moglo zameriti jeste određeni nedostatak dubine uzrokovan početnim premisama dela (tj. denikenizmom), ali i samom formom; ipak, to po mom mišljenju predstavlja autorovu nameru i ne mora nužno biti predmet kritike. Verujem da bi svako trebalo da pruži šansu delima Ivana Brankovića i vidi dopadaju mu li se, pošto je svakako u pitanju jedan od boljih srpskih autora. Takođe, ne propustite priliku da uživo čujete Ivana na nadolazećem Festivalu (uskoro objavljujemo i raspored tribina).

Pozdrav za Zemljane sa R'Lijeha.

Нема коментара:

Постави коментар