субота, 28. јануар 2017.

Proljeća Ivana Galeba: esej

Sudbina umetnika u romanu Proljeća Ivana Galeba Vladana Desnice


Bilo je to davno, u jednom dalekom mestu na morskom žalu – ako svet merimo godinama i miljama. Mnogi tako čine, i to izgleda sasvim u redu. Premeriti sve što postoji! Zar ima većeg poduhvata? Ipak, zamislimo samo tu obalu, prskanu belom penom i uzburkanim talasima; zamislimo da postoji karta tog mesta, rastvorena pred nama. Jednolična plava površ za večno promenjivu pučinu, tlo prikazano preko niza izohipsi, nalik na skelet ogoljen od mesa; to je ono što ćemo videti. Uzmemo li šestar, uz malo znanja lako ćemo odrediti dužinu obale. I ko to može osporiti? Tačnost dobijenog rezultata, dakle, biće van svake sumnje. Ipak, ako i posumnjamo u to – ako se usudimo na tu jeres – možemo preći celu dužinu graničnog područja vode i kopna, gacajući po mokrom pesku i brojeći korake. I sasvim je sigurno, kada se svi računi svedu, da ćemo dobiti drugačije rešenje. Kako to? Jednostavno, jednostavno! Ono što mi smatramo istinitim tek grubo ocrtava stvarnost; linija obale nije jedinstvena kao što je prikazujemo, već sastavljena od bezbrojnih manjih linija, useka, uvala i rtova. Da, možemo dobiti i šeststo i sedamsto kilometara; drugim merenjima, pak, naći ćemo da je ta dužina beskonačna. Ne, ne... Zašto ovo i pričam?
Ljudi vole objašnjenja, vole razum i racionalnost. Vladajuća paradigma jeste da je sve moguće definisati, i to se uklapa u sliku sveta koja je dominantna kod većina osoba. Istina, nešto nije lako do kraja opisati – ali to je samo naša krivica, a ne opšta nesaznatljivost prirode. Ipak, pravo je pitanje da li je uopšte moguće spoznati išta van nas samih. I da li je to uopšte potrebno? Umetnici se skoro nikada ne bave pokušajima objašnjenja onoga što čine i stvaraju; umesto toga, njihov život i umetnost se spontano – slepo – nagonski prepliću u jednu neraskidivu, organsku celinu; um umetnika drugačiji je od uma analitičara. I to je sasvim razumljivo; postoje tolike stvari koje se ne mogu objasniti upotrebom logike i pozivanjem na razum. U svakom od nas leži čitav jedan svet, različit od svih što su ikada postojali i svih što će ikada postojati. I zaista, ko može reći da poznaje ikoga? Ko može reći da uopšte poznaje i sebe? Ništa ne postoji van nas samih. I zaista, kada se osvrnemo na godine prošle, nećemo videti jasnu hroniku jednog usuda, već nešto nalik obali Galebovog zavičaja, izgubljene u magli – niz slomljenih slika van prostora i vremena. Pravu oštrinu i bol, ali i slast, imaće samo za one najranjivije na život sam – dakle, na umetnike.
U Desničinom romanu, zahvaljujući specifičnoj kompoziciji i lirskom pristupu, imamo priliku da život naslovnog junaka doživimo iznutra – i to je jedini način na koji je to zaista i moguće. Zar je moguće svesti neku osobu samo na suva fakta, na niz brojeva i tvrdnji koji će nam reći sve o njoj? Da li su naša sećanja svodiva na niz šturih činjenica, hronološki poređanih? Ne, ne, i opet ne! Proleća ljudskog života sva su u odlomcima sećanja – poluzaboravljenim mirisima, bojama, teksturama, svetlostima i senkama – u davnim osećajima koji iskrsavaju u nama i ponovo kolaju venama s novom snagom. Umetnik poput Ivana Galeba, svikao da opaža svet na drukčiji način, biće potpuno svestan čudne prirode života i pamćenja. Sama po sebi sudbina umetnika nije nešto bitno različita od sudbine drugih ljudi, ali ono što čini razliku jeste samosvest i bolni, drhtavi osećaj prožetosti slatkom gorčinom življenja – tako nesvojstveni većini čovečanstva. Posmatrajući – osećajući – pisca, slikara, muzičara – nismo u dodiru sa nadljudskim bićem, nekim ko je izvan čovečanstva – nasuprot, mi se srećemo sa Čovekom dovedenim do punog ispoljavanja svoje ljudskosti – tako savršenim i nesavršenim, u isti mah!
Ivan Galeb tako postaje predstavnik svih nas, zatočnik čovečanstva, zadržavajući u isti mah svoju jedinstvenost, zastupajući sebe; priča o njegovom životu je u isti mah i priča o Životu samom. Kroz Galebov solilokvij doživljavamo paradoks samog postojanja: ispunjenost se rađa iz neispunjenosti, punoća iz praznine, savršenost iz nesavršenosti, besmrtnost iz smrtnosti. Tek kada naučimo da prigrlimo stvarnost kakvu jeste – da se oslobodimo svojih aproksimacija i umišljanja koji je racionalizuju – doživećemo pun intenzitet bitka i shvatićemo blagoslov, ali i prokletstvo koji leže na nama. Ima li ičega lepšeg? Ima li ičega tužnijeg? O, živote! Teško je tvoje breme, i mnogi ga s mukom nose, ali onome ko tebe voli i hiljadu godina bi prošlo poput sna u jednoj noći. Postoji li razlika između sećanja i snova? Kako vreme odmiče, oni se stapaju... I nemoguće je razlučiti ih. Jednoga dana, kada se budemo osvrtali na naša proleća, nećemo znati da li su ona stvarnost ili san, ali to nam neće biti važno. Tu leži početak mudrosti, i njen kraj.

Нема коментара:

Постави коментар