субота, 15. октобар 2016.

O Nobelu, Dilanu i ostalome

Ako kojim slučajem živite izolovani u kakvoj pećini, pustinji ili u kolibi na vrhu Golije, verovatno ste jedina osoba koja je propustila vest koja je podelila javno mnenje Internete i izazvala žestoke polemike - naime, Robert Cimerman, kantautor poznat po konspirativnom imenu Bob Dilan, ovogodišnji je dobitnik uticajne nagrade nastale zbog nečiste savesti pronalazača dinamita (čitaj: Nobel), i to za, verovali ili ne, književnost! Rat u komentarima ne prestaje da jenjava; sukob između Dilan (ne Dog) fandoma i znalaca prave književnosti samo se rasplamsava, i kraj se ne nazire. Silina rasprava probudila je čak i uspavanog levijatana, drevnu i moćnu zver kriptičnog imena divina mens, te je stoga red da se da neko mišljenje o ovoj, toliko aktuelnoj, temi.


Dva su suštinska pitanja rasprave koja ostaju kada se odbace sva ničim izazvana mišljenja, poluargumenti, bezočni napadi na drugu stranu, pozivanje na svete krave (lat. argumentum ad vaccas sanctas), itd. 1) da li je opravdano nagradu za književnost dodeliti za rad koji, strogo gledano, nije književno, 2) da li, ako je opravdano, Dilan stvarno zaslužuje tu nagradu kvalitetom svog opusa. Brojna se mišljenja mogu čuti na ovu temu; većina, pak, osporava ili pravo komiteta da Dilanu dodeli nagradu, ili samu valjanost njegovog dela. Pa, sa urođenom mi oštrinom, bacimo se na analizu ovih velikih dilema.


"Ne verujem u Cimermana."
- Džon Lenon
Pa, krenimo od samog početka. Dakle, da li je opravdano dati nagradu za književnost jednom kantautoru? Ili, posmatrano sa druge strane, da li u Dilanovim delima (kako književnim, tako i pesmama) ima dovoljno toga što se može uvrstiti u elitne redove literature, ili pak, sve ostaje na prizemnom nivou obične muzike za plebs? Ovde vredi spomenuti jedan primer velikog umetnika koga većina smatra za književnika, ali koji to zapravo nije bio (koja gomila zamenica!) - Viljema Šekspira. Istina, to je bilo drugo vreme: ipak, Šekspir je stvarao komade namenjene izvođenju pred publikom (bez ikakve pomisli o njihovom štampanju) i bio glumac. Naravno, ovde ne poredim njihove domete (jer, da se razumemo, jedno je Viljem, a drugo Bob), već odnos savremenika prema onome što stvaraju. Iako se kreativni rad muzičara (tekstovi pesama), filmskih scenarista (filmski scenariji, logično), itsl. mogu činiti nepovezanim sa književnošću, oni su zapravo u jednoj tesnoj i sinkretičkoj vezi. Iako svakako nije u pitanju književnost u užem smislu, ako prihvatimo definiciju umetnost reči i pripovedanja, onda je sasvim shvatljivo da se i pesme (engleski tu pravi jednu lepu distinkciju između song i poem, ovde se misli na song) mogu videti kao deo književnog korpusa.



Drugi deo pitanja - da li je, onda, Dilan najbolji izbor - jeste ono na koje je besmisleno odgovarati. Komitet je poznat po tome da laureata odabira po svom nahođenju, te stoga to ko je najbolji izbor nema nikakvog uticaja na izbor (kako iznenađenje!). Ono što je mnogo bitnije od svega toga jeste da Dilanova dela ispunjavaju uslov koji svako književno delo treba - da dopire do svojih konzumenata i da se bavi aktuelnim temama i problemima. Granica između poezije i muzike je tanka; to je, recimo, primetno u slovenskim književnostima, gde su najpevanije pesme često nastale kao dela poznatih književnika (pogledajmo, recimo, Zmaja, Radičevića ili Šantića).


Siroti mali hrčak!
I, za kraj, da se osvrnem na Harukija Murakami, po mnogima onoga ko je najviše zaslužio Nobela. Siroti Haruki! Uskraćena mu je nagrada što mu po svim zaslugama pripada! Kakav pisac! E, pa... Deco moja, varate se. Istina, popularan je - ali to je argument koji sam po sebi ništavan. Šta s njegovom popularnošću? Da vam razotkrijem istinu iza ovog Murakamija: u pitanju je pisac za one kojima odgovara nižerazredna literatura, ali to sebi ne žele da priznaju. Da je dobio nagradu, bio bi treći Japanac ikada koji je postao laureat (posle Kavabate i Oea) - ali, da li on može da dođe u njihovo društvo? Ne, ne može; to što su njegova dela čitljiva i zabavna širokim narodnim masama ne znači da je dovoljno kvalitetan autor da bi zaslužio Nobela. Ne, nemam ništa protiv njega lično, ni protiv toga da se njegova dela čitaju, obožavaju ili šta već, ali budimo svesni njihove vrednosti. Da li je Murakami na nivou Akutagave, Tanizakija, Kavabate, Mišime? Meni i sama ta pomisao zvuči smešno, i to nema veze sa mojim voljenjem/nevoljenjem dotičnog, već sa realnim kriterijumima. Na primer, Kenzabura Oea lično ne ljubim previše, ali kvalitet njegovih dela je neosporan.

I, to bi bilo sve za sada, narode.

Нема коментара:

Постави коментар