недеља, 18. септембар 2016.

Intervju za Omladinske novine

Pre nekog vremena dao sam intervju za Omladinske novine; taj članak možete pročitati ovde. Sa dozvolom ga prenosim na ovaj blog, konvertovanog na latinicu. Kao i uvek, imam dosta toga da kažem - verujem da će to čitaocima biti zanimljivo da vide neka moja razmišljanja detaljnije obrazložena, i slično. Pa, stoga, prepustimo mi reč!

Kada počinje tvoje interesovanje za pisanje?

Presudan uticaj na početak mog bavljenja pisanjem imala je, naravno, ljubav prema pisanoj reči, koja se neprestano razvija gotovo od vremena kada sam naučio da čitam. Ipak, do svoje dvanaeste godine nisam ozbiljnije pomišljao na bavljenje pisanjem, niti sam se pronalazio u tome; to je ubrzo počelo da se menja nakon što sam započeo rad na prvim pričama. Inspirisala su me dela koja sam tada čitao, i tako je strast rođena. Vremenom se, naravno, ona samo razvila i stekla teorijsku i iskustvenu osnovu koja mi danas omogućava da se zaista bavim pisanjem u pravom smislu te reči; sada osećam mnogo dublju, iskonsku potrebu da izrazim sebe, svoja mišljenja, emocije i ideje – da stvorim umetničko delo – za koju tada nisam bio dovoljno razvijen. Ipak, svojih početaka se nimalo ne stidim, pošto su mi oni omogućili da postanem ono što sam sada.

Da li je po tvom mišljenju za pisanje važniji talenat ili vežba i znanje koje se stiče godinama?

Potrebna su oba; ako veštinu pisanja zamislimo kao jednu graduisanu skalu, talenat bi bio vezan za najviši podeok koji smo sposobni doseći, ono što određuje dokle se možemo razviti, dok vežba i iskustvo koje posedujemo pokazuju gde se mi trenutno nalazimo na toj skali. Verujem da ova komparacija solidno objašnjava moj pogled na problematiku odnosa urođenog i stečenog (i to ne samo vezano za konkretno pitanje, već i uopšteno). Naravno, ovo je nužno simplifikovano objašnjenje, pošto je reč o složenoj i još uvek nerasvetljenoj temi. Ipak, pored toga, postoji još jedan veoma bitan aspekt, bez koga pisanja zaista i ne može biti, a koji domaći autori izuzetno zanemaruju – idejnost! Svako umetničko delo sa sobom nužno (po samoj svojoj prirodi, bez obzira na težnje autora) određene ideje i poruke, te se stoga prilikom stvaranja moramo baviti i time šta poručujemo, u stvari, svojom kreacijom. Tako, na primer, roman „Zlatni paviljon“ japanskog autora Mišime predstavlja studiju lepote kao fenomena, film „Antihrist“ Larsa fon Trira parabolu o sukobu prirode kao uništiteljske sile i muškog, apolonijskog principa koji je nesposoban da suprotstavi femininom, dok se „Glava za brisanje“ Dejvida Linča bavi frojdovskim sukobom na relaciji otac-dete, sa retko zabeleženim gnušanjem prema rađanju i prokreaciji, i to je ono što ih, pored formalnog, čini uspelim delima. Dakle, tek veština pisanja (nastala kao spoj talenta i vežbe) sa jedne strane, i idejnost sa druge, stvaraju pisca.

Kako si došao na ideju za pisanje romana „Zeon“ i „Ereja“, koja je njihova glavna tematika?

„Zeon“ je nastao kao tradicionalni roman epske fantastike, korektan u žanrovskim okvirima, baveći se sukobom različitih frakcija u imaginarnom svetu; „Ereja“, pak, predstavlja mnogo provokativnije delo, nastalo na razmeđi fantastike i horora, a pisano u realističkom ključu, koje obrađuje sukob između stvaralačkih i uništiteljskih nagona inherentnih ljudskoj prirodi (oličenom kroz histomagiku, moć putem koje se činom kanibalizma naša tela osnažuju i menjaju prvo u nadljudsko, a naposletku u demonsko), dato kroz vizuru glavnog lika, ciničnog, ateističnog mizantropa sa mračnim smislom za humor. Ideje za pisanje ovih dela proističu, pre svega, iz nekih mojih razmišljanja i interesovanja, a veliki uticaj na njihov nastanak imali su književna i kinematografska dela koja proučavam, sa naglaskom na opuse Mihaila Bulgakova, Albera Kamija i Franca Kafke. Moje bavljenje žanrovskom književnošću odlikuje se postmodernim pristupom i preispitivanjem aksioma žanra, uz izrazito progresivne težnje, što doprinosi tome da dela koja pišem nadilaze okvire običnih epigonskih tvorevina.

Šta te najviše inspiriše i doprinosi tvojoj kreativnosti?

Svakako su to samoća i razmišljanje. Svet i ljudsko postojanje gledam na egzistencijalistički način – dakle, kao apsurd – iz čega izvlačim svoju slobodu i najzad nadahnuće za stvaranje dela čije teme proističu iz takvog svetonazora (što u potpunosti postaje jasno tek proučavanjem mog opusa); citiraću reči Albera Kamija: „Ako treba susresti noć neka to radije bude noć očaja koji je lucidan, noć polarna, bdenje duha, iz koje će se, možda, vinuti ona bela i netaknuta jasnoća koja ocrtava svaki predmet u svetlosti inteligencije.“

U čemu najviše uživaš dok stvaraš?

Najveće uživanje mi predstavlja sam čin pisanja, koji mi omogućava da svoje ideje predočim kroz različite literarne postupke, koji, naravno, zavise od onoga šta prikazujem i na koji način to želim da prikažem. To je ono što me zaista pokreće i omogućava mi da steknem dodatnu oformljenost i konciznost misli i jezika. Jednostavno, dok pišem, ponašam se u skladu sa svojom prirodom, što mi predstavlja izvor zadovoljstva.

Koliko vremena i truda si morao da uložiš kako bi sa samo 18 godina iza sebe imao već dva romana?

Vreme za pisanje jednog romana izuzetno je dugo i potrebno je dosta odricanja da bi se kompletan proces priveo kraju. Pre samog pisanja, potrebno je potpuno razraditi fabulu i osmisliti kompletno delo (jer, kako reče Edgar Alan Po, ono se treba pisati od kraja, gde zapravo i počinje); nakon njega, dolazi na red višestruko iščitavanje i redigovanje osnovnog teksta, koje može da potraje i duže od pisanja. Tek nakon što beta čitaoci odobre delo, pristupam konačnom preuređivanju i glačam ga do krajnje forme. To zna da oduzme godine. Pored toga, pak, bavim se uređivanjem svog bloga, i to mi ponekad oduzima vreme skoro koliko i samo pisanje; da bih mogao sve to da postignem, dnevno moram da odvojim najmanje tri sata, a često i mnogo više. Ipak, ne žalim, zato što sam u ovo ušao sa namerom da beskompromisno istrajem do samoga kraja.

Koje nagrade su ti do sada najdraže?

Izdvojio bih nagradu „Golubić“ za priču „O liri i mrtvim psima“ (svojevrsni lirski esej o poeziji, dat kroz parabolu o muzi i pesniku), koja mi je na kraju i omogućila da objavim svoj drugi roman, koji je postigao izuzetno povoljne kritike.

Koje planove imaš za naredni period?

Bavim se pisanjem svog trećeg romana („Oniromanser“), u kome obrađujem temu snova i uticaj nesvesnog, iracionalnog na nas. U pitanju je književni eksperiment inspirisan nadrealizmom i psihologijom, a prožet fantastičkim elementima, koji predstavlja jedno nesvakidašnje delo i novi način pripovedanja. Pored toga, naravno, nastavljam da se bavim svojim blogom i radom na kratkim pričama, a ukazale su se i mogućnosti za saradnju sa umetnicima iz drugih branši. Videćemo šta budućnost nosi. Izuzetno sam optimistično nastrojen.

Нема коментара:

Постави коментар