понедељак, 22. август 2016.

Moji omiljeni filmovi: top 10

Pravljenje lista svega i svačega veoma je popularno u ovoj internet eri; takvi članci su masovno pisani i čitani, a za razliku od ozbiljnijih analiza zahtevaju od autora samo da nabacaju pokoju rečenicu u svom nabrajanju. Ipak, nije zgoreg ni da se s vremena na vreme sledi moda, makar da bi se to iskoristilo za širenje svoje ljubavi prema umetnosti. Stoga sam rešio da sastavim listu svojih omiljenih filmova - naravno, treba imati na umu da je ova lista izuzetno promenjiva, pošto ima mnogo više od 10 filmova koji su mi u samom vrhu i izbor zavisi od mojih trenutnih afiniteta, raspoloženja, itd. Filmove sam poređao po godinama izlaska, a ne po kvalitetu.

Jôi-uchi: Hairyô tsuma shimatsu (1967)


O ovom filmu sam već pisao, i to mnogo opširnije nego što planiram u ovom članku. Ipak, vredi reći zbog čega ga toliko cenim - jednostavno, Samurai Rebellion je esencija svega što film može i treba da znači. Remek-delo Masakija Kobajašija (Kwaidan) i danas pleni svojom subverzivnošću, toplom humanošću i perfektnom režijom. Glavnu ulogu nosi verovatno najpoznatiji japanski glumac na zapadu - Toširo Mifune, i ona može da se ubroji u neke od najboljih perfomansa u njegovoj karijeri. Za razliku od filmova mnogo poznatijeg Kurosave, Kobajašijevi sa sobom nose snažnu kritiku represivnog društva, istovremeno pokazujući snagu ljubavi i čovečnosti. Velik film po svakom merilu.

A Clockwork Orange (1971)


Sasvim moguće da je u pitanju najbolji film ikada snimljen, bar ako mene pitate. Potpuno genijalna manipulacija gledaocem, idejama i slikama potpuno osvajaju; zaista svaki kadar, svaka scena, svaka replika, svaki muzički ton koji se začuje antologijski su, a o perfektnoj, ledenoj režiji Stenlija Kjubrika izlišno je i govoriti. Ovakvo beskompromisno remek-delo, ipak, s početka je dočekano na nož od strane dežurnih dušebrižnika, moralista itsl. zbog prizora eksplicitnog nasilja, premda stilizovanog; ipak, svest o vanvremenskoj vrednosti ovog dela ubrzo je potisnula sva naklapanja salonskih filozofa, a Paklena pomorandža ostaje trajno uklesana u filmskom Maunt Rašmoru.

Blade Runner (1982)



Nesputani izliv filmske genijalnosti, prema kome sam divljenje već izrazio; ipak, nije zgoreg ponoviti da je u pitanju jedno zaista vanvremenski snažno i univerzalno delo, koje je u vreme svoga izlaska predstavljalo revolucionarnu prekretnicu u kinematografiji - naime, ovo je film koji za razliku od dotadašnjih pre svega govori kroz sliku, što je debilnu publiku toliko razočaralo da su pravljene verzije sa dodatom naracijom čisto da bi joj se podilazilo; ipak, u Director's cut verziji Blade Runner je film čije magično savršenstvo traje i dalje, sa antologijskom ulogom Rutgera Hauera, koji je luciferski ovaplotio Roja Betija, Harisonom Fordom kao smušenim Dekartom i prelepom Šon Jang.

Videodrome (1983)


Najbolji film prve faze karijere Dejvida Kronenberga (iz doba kada je nazivan kraljem veneričnog horora), i definitivno gledalačko iskustvo kakvo se ne može opisati rečima. Eksplozivan, intenzitetom nabijen početak filma, zajedno sa njegovom prvom polovinom, spadaju u verovatno najintenzivnije iskustvo koje sebi možete priuštiti; ka kraju sve to ipak opada, kao posledica nedovršenog scenarija, izgubivši se u inkonzistentnoj zbrci koja ostavlja sa jednim velikim znakom pitanja. Ipak, i pored toga, u pitanju je remek-delo - samo krnje - verovatno najbolja obrada fenomena televizije i veštačke stvarnosti uopšte. Ludački, smeo i hiperstilizovan, Videodrom je danas više nego ikada aktuelan i predstavlja nedovoljno valorizovan film.

A Nightmare on the Elm Street (1984)


Jedan od najboljih i najznačajnijih horor filmova ikada; topla i ljudska priča koja nenametljivo osvaja srca, ali istovremeno predstavlja i udžbenički primer savršene režije, s odličnim tempom dostignutim tek u par filmova. Fredi Kruger, monstrum ovog filma, dostigao je kultni status i uzdigao se u kolektivno nesvesno, postajući istovremeno i ikoničkim predstavnikom čitavog filma osamdesetih godina. Kao i svako delo Vesa Krejvena, A Nightmare... je izuzetno promišljen i aluzivan, u čemu se ogleda režiserov postmoderni postupak. Od palpa do Šekspira, od tihe strave do groteske, od izdajstva do heroizma; sve je to ovaj film, koji u sebi ovaploćuje sukob generacija, izvitoperenu paternalnu figuru Krugera i povratak potisnutog... Retko pametno i slojevito delo - koje je pritom rolerkoster uzbuđenja!

Blue Velvet (1986)


Perfektan triler, snimljen sa tipičnim linčovskim osećajem za nadrealno (ipak, ne očekujte novi Eraserhead); otvaraju ga mirni, prelepi i gotovo fetišizovani kadrovi mirnog, idiličnog američkog gradića, pravog ostvarenja američkog sna; međutim, ubrzo sve to prerasta u stravu, otkrivši nam naličje tog i takvog života. Plavi somot stvorio je Frenka, jednog od najomraženijih filmskih zlikovaca, koji predstavlja unikatnu, poremećenu viziju čoveka opterećenog kompleksima i nasiljem; takođe, maestralna upotrebe muzike i nadrealnih kadrova koji prodiru direktno u podsvest čini Blue Velvet filmom koji vas progoni još dugo nakon što ga odgledate. Evo, i sada, kada sam ga pustio sam da bih napravio skrinšot, mami me da ga ponovo gledam.

Stand By Me (1986)


Najbolji film o odrastanju ikada snimljen. Svako ko smatra da je detinjstvo divno, ispunjeno radošću i tako to, verovatno nikada nije bio dete ili je to zaboravio; ovaj film prikazuje koliko je u stvari naše mlado doba ispunjeno bolom i patnjom, koja je tek najava onoga što će nas dočekati u životu. Izgon iz Raja, najbolnija stvar na svetu - pre svega roditi se, a zatim i odrasti. Iako je scenario napisan po priči Stivena Kinga, nadugačko i naširoko pljuvanog na ovom blogu, ipak uspeva da se očisti svih gluposti i patetike koje su prisutne u delima tog autora i stvori retko dirljivu i potresnu priču, tim veću zato što pokazuje decu u običnom svetu, ne u vihoru rata, prirodnoj katastrofi itsl. Ko ne pusti suzu na ovo, nije čovek.

The Fly (1986)


Da citiram svoje besmrtne reči:

"Najbolji film Dejvida Kronenberga i jedan od najvećih horora svih vremena; metafizička poema o prolaznosti i njenom uticaju na sve ono što smatramo trajnim, poput ljubavi. Naravno, tema o naučniku koji slučajno meša svoje gene sa genima muve i počinje da mutira, obrađena je kao drama, tako da ovde glavni lik biva izjednačen sa Drugošću; i tu počiva, između ostalog, uspelost ovog filma - jer, Set, pored toga što postaje muva, ipak i dalje ostaje Set koga smo zavoleli. Ovo je, pre svega, priča o tragediji i raspadu jednog čoveka; priča o tome šta znači umirati i koliko je život u stvari krhak i efemeran. Veliki film u svakom smislu."

Battle Royale (2000)


"Futuristički slešer koji se bavi otuđenošću modernog sveta, smešten u neodređenoj budućnosti u kojoj japanske vlasti svake godine biraju jedno odeljenje koje šalju na ostrvo da se bore do poslednjeg. Pobedniku je dozvoljeno da se vrati kući... Bar privremeno. Film prati jedno takvo odeljenje kroz mnoštvo paralelnih radnji, gde se za tri dana razrešava sudbina desetina mladića i devojaka poslatih na ostrvo; razrađen scenario i genijalna režija uspela su povežu mnoštvo narativnih tokova u jednu skladnu celinu, gde ništa ne štrči. Likovi su mučeni istim onim problemima koje more Japan danas; ipak, ovaj film ne treba ograničiti samo na satiru na japansko društvo, pošto on govori o nečemu mnogo univerzalnijem. Veoma dirljivo, potresno i dramatično; s druge strane, furiozna akcija koja izaziva neprestano uzbuđenje. Izuzetno gledalačko iskustvo!"

 Miloš Mihailović, kritičar (divina mens)

Mulholland Drive (2001)


Najbolji film snimljen u 21. veku, najbolji film Dejvida Linča i neponovljivo onirično iskustvo, Mulholland Drive opisuje naličje Holivuda na svoj nadrealni, fantastični način, te se sigurno neće svideti onima koji očekuju da im se sve objasni, zločinci se kazne, oni koji nemaju partnere poudaju, a siročići savrše usvojeni - ne, ovaj film ništa ne objašnjava, već samo pokazuje, postavljajući se kao metafora cele filmske industrije. Inovativni režiserski i tehnički zahvati, fantastičan saundtrek i ingeniozni scenario stvaraju istinsku filmsku magiju, u kojoj se krije mnogo više smisla nego što deluje na prvi pogled - samo ako zaronimo dublje u košmarni svet Dejvida Linča i odbacimo sve iluzije o zdravom razumu.

Нема коментара:

Постави коментар