среда, 20. јул 2016.

Abe Kobo - Žena u pesku (review)

砂の女

5

Moj mozak je raznet. To se zaista retko dešava; poslednji put sam taj osećaj iskusio prilikom čitanja Lolite. Sada sam ponovo nabacao na jedno toliko moćno, sjajno delo koje me je u potpunosti obuzelo. Priznajem, zarad Žene u pesku razmišljao sam o uvođenju ocene više od petice, ili možda revidiranju svih dosadašnjih ocena; jednostavno, toliko sam oduvan. Zaista je izuzetno sresti ovako potpun, fantastičan i sjajan roman (kakva je uostalom i njegova filmska verzija). Pa, o čemu se tu radi? Blurb za srpsko izdanje reći će nam

Abe Kobo važi za jednog od poznatijih svetskih pisaca. Predstavnik je uzbudljive kosmopolitske grupe japanskih romanopisaca koji su se bavili univerzalnim temama života. U svom najboljem delu Žena u pesku, Abe primenjuje tehniku svojstvenu naučnoj fantastici, kojom postiže dramsku napetost, a razmatra i osnovna pitanja otuđivanja i identiteta pojedinca. Tako već i sam naslov svojom iskonskom simbolikom, sugeriše ženstvenost ili majku prirodu...

Naravno, kao što je najčešće i slučaj, to nam apsolutno ništa ne govori o romanu; zapravo, 'tehnika svojstvena naučnoj fantastici kojom se postiže dramska napetost' izgleda da mi je u potpunosti promakla; jedina tehnika koju ovde uočavam jeste ona dobrog pisanja! Žena u pesku nema veze sa fantastikom. Ja bih delo okarakterisao kao egzistencijalistički roman ideja; asocijacije na Kafku i nadrealizam su takođe neizbežne. Pa kako to zaobići?! Zaista, preporučujem Ženu svakome ko ceni književnost. Makar mrzeo sve što divina mens i moj rad predstavljaju, makar se najdublje gnušao Japana i japanske kulture, ubeđen sam da će mu se ovo delo svideti.

Fabula ću sažeti u svega par rečenica. Profesor, entomolog iz hobija, odlazi na odmor u slabo nenaseljen, peskom prekriven kraj, gde se nada da će pronaći nepoznate insekte. Tamo nailazi na selo ukopano u pesku, čiji stanovnici moraju neprestano da ga otkopavaju da ne bi završili živi zatrpani; prenoći u jednoj od tih peščanih jama. Kada se probudi, otkrije da su lestve izvučene; izlaza napolje više nema, i on je prinuđen da živi sa vlasnicom kolibe i bori se protiv peska. Voda i hrana dolaze odozgo; zauzvrat, zahteva se rad. Profesor pokušava da pobegne, i za to vreme se upoznava i zbližava sa ženom.

Da, svestan sam kako ovo može zvuči; muke radne snage, populizam... Ipak, oni koji me poznaju znaju koliko ja za to zapravo ne hajem (kao i za obične ljude). Kao i svako istinsko umetničko delo, Žena govori o ljudima - konkretno, o prirodi čoveka suočenog sa prirodom i samim sobom. Više nego bilo koji drugi roman, Žena govori o hijerarhiji motiva; šta čoveku znači samoaktuelizacija kad ne može zadovoljiti osnovne potrebe svog tela? Šta profesoru nudi život u pesku? Tu je voda dragocenost, jer živi u žeđi; hrane ima, ali ničega sem toga. Tu su žena i njeno telo. I tu je pesak, kojim je profesor opsednut, njegovim svojstvima, fluidnošću, promenjivom formom. Pesak je taj koji guta gradove i civilizacije; na njega ništa ne uspeva, pošto ga vetar i voda lako raznose. Da, razmišljanja su srž ovog dela, i njegova prava vrednost.

Preporuke svima. Istinski masterpiece.

Нема коментара:

Постави коментар