понедељак, 13. јун 2016.

Stefan Mijatović - Mesečev ratnik

Najčešće nemam običaj da recenziram neobjavljena dela (a veoma često ni strpljenja da ih čitam), ali jedan roman predstavlja hvale vredan izuzetak na današnjoj nenadahnutoj fantastičkoj sceni Srbije, te je moja moralna dužnost da na njega ukažem široj publici. Čitaoci ovog bloga svesni su da se ne bavim samo već etabliranim, već i da smelo kročim u novo (ali kad je vredno!), a Mesečev ratnik sasvim sigurno jeste takvo delo. Uostalom, o njegovom kvalitetu govori i dosadašnji uspeh. Inače, da napomenem, Stefan jeste moj prijatelj i saradnik (u kiberspejsu poznat i kao Umni Fizikalac), pisao je recenziju Ereje i tome slično, tako da ko ne želi mojoj preporuci ne mora verovati. Ipak, da ne verujem u ovo delo i njegov kvalitet, ne bih o njemu pohvalno pisao. Držim do svoje reči.

Mesečev ratnik

Romani epske fantastike često se stigmatizuju kao neknjiževni, niski oblik zabave asocijalnih, bubuljičavih tinejdžera. Predrasude o ovom žanru imaju korena u stvarnosti; EF romani su veoma često šablonizovana dela, prepuna tipiziranih, kartonskih likova (zli gospodar sa božanskim moćima, izabrani spasitelj, princeza, patuljci rudari, vilenjaci sa harfama i mnogo opaki zmaj), koji mogu da se pomeraju tek u zglobovima zbog izvršavanja herojskih podviga. Takva dela imaju svoju publiku, koja nezasito traži još, još i još tomova megalomanskih serijala nekvalitetne literature.
Mijatović u svom delu i polazi od epske fantastike kao osnove; fantastička literatura predstavlja temelj “Mesečevog ratnika”. Međutim, autor izbegava da se posluži stereotipima žanra i krene lakšim putem; umesto toga, dekonstruiše žanrovske elemente i izbacuje sve ono što se zamera fantastičkoj literaturi. Ne mogu se susresti pijani patuljci, uzvišeni vilenjaci, goblini, gnomi, zmajevi – zapravo, jedina rasa koja se pojavljuje u delu je ljudska, bez plejade nemaštovitih izmišljenih stvorenja. Nema milenijumskih artefakata, nosioca Dobra/Zla starijih od svetova, zapravo, ovde se ne može susresti bilo koja od prosečnih asocijacija na EF. Umesto da prati sudbinu milionskih vojski i celog čovečanstva, ili pak male Izabrane Družine, “Mesečev ratnik” se bavi malom vojskom, sastavljenu od pripadnika običnog naroda – što na mahove podseća na Srpsku revoluciju ili borbu u crnogorskim gudurama.
Likovi koji se pojavljuju nisu tek puki arhetipovi; ne postoji podela na dobre i loše momke. Vidljiv je Mijatovićev trud da duboko humanizuje svoje junake i unese u njih inovativne elemente. “Junaci?” zapitaće se neko. Radnja se odvija na suženom prostoru; junaštva likova nisu epska u žanrovskom smislu. Međutim, tu leži velika vrednost “Mesečevog ratnika”. Svi učesnici radnje čine ljudske, realne stvari, koje možemo zamisliti. U njihovoj ljudskosti i leži jedan od najvećih uspeha Mijatovićevog pisanja. Likovi koje on stvara balanciraju između beskrvne uzvišenosti junaka velikih epova i duboke psihološke složenosti stvarnog života; zadovoljiće i one koji žele nešto više od puke radnje, ali i one nezainteresovane za dublju analizu. Karakterizacija ni na jedan mah ne opterećuje čitaoca. Roman se čita u dahu.
Verovatno najuspeliji aspekt romana je sam svet u kome se odvija. Primetan je velika politička, istoriografska i sociološka potkovanost autora; po količini realnosti vidljivoj u bitkama, uređenju država, političke pozadine događaja i svim sistemima neophodnim za funkcionisanje jednog društva, Mijatović se ističe u krugu domaćih autora fantastike. Tokom čitanja dominira osećaj da u rukama držimo istorijski roman, a ne delo fantastike; ubedljivost Mijatovićeg sveta je toliki da “Mesečevog ratnika” možemo nazvati istorijskim romanom imaginarnog sveta. Duboki etos, oličen kroz narodna predanja izložena u formi minijature, nikoga neće ostaviti ravnodušnim.
Što se Mijatovićeg stila, on nije veliki majstor jezika i vrcavih, višeznačnih rečenica. Međutim, njegovom pisanju to nije i potrebno; njegove rečenice su jednostavne, ali prijemčive, pri čemu je vitljiva literarna potkovanost autora. Kada bih ga morao porediti sa nekim, verovatno bih se odlučio za Ajzaka Asimova. Jezik kojim se služi autoru je tek polazište za iznošenje svojih ideja.
Fabula je relativno jednostavna, u skladu sa obimom romana; nema više tokova radnje, nema zaplitanja u beskrajne alegorije i priče unutar priča. Umesto toga, Mijatović bira da priču ispriča u malom obimu, na jedan minimalistički način, što mu i uspeva, pri tome izbegavajući većinu zamki klišea. Sama priča zadrži obrte, a kraj romana donosi iznenađenje svima naviknutim na očekivani završetak. Gorko-slatka završnica sjajno je osmišljena, i premda ne ostavlja bez daha, veoma je uspela.
Sa idejne strane roman predstavlja sjajno antiratno štivo; uspešno se demaskira sjaj i bljesak rata i otkriva se njegova realno, mučno naličje. Mijatović ne idealizuje i ne deifikuje rat, već ga raskrinkava na sebi svojstven način, kroz alegoričnu priču o Ezgildu, Mesečevom ratniku, čoveku koji je upoznao sve plodove ljudskih sukoba i u sukobu je sa sobom i prošlošću koja ga progoni. Ta unutrašnja bitka traje uporedo sa spoljašnjom, koja se vodi sa predstavnicima države koja je pokorila Ezgildovu pokrajinu.
Ovo delo po meni predstavlja bitnu inovaciju na fantastičkoj sceni Srbije i verovatno najupečatljiviji domaći EF roman koji sam pročitao u poslednje vreme, zbog svoje dubine i višeznačnosti vešto sklopljene u kratku priču u kojoj su ugrađeni uticaji mnogih veliki ljudi, bilo istorijskih ličnosti, bilo autora klasika, bilo fantastičkih autora, bilo teoretičara politike, i kao takvo zaslužuje priliku da se predstavi širem auditorijumu.

Нема коментара:

Постави коментар