субота, 18. јун 2016.

Shindō-san's daishō: Onibaba (1964) & Kuroneko (1968)

U prethodnom delu ovog kvaziserijala o japanskim hororima obradio sam dva najbolja Miikeova filma; sada, pak, vraćam se u prošlost da bih dao reč o dva starija filma, koja je režirao Kaneto Šindo (新藤 兼人). Pre nego što ukratko obradim svaki od njih pojedinačno, kratke impresije: Savršena crno-bela fotografija. Neverovatna muzika. Sjajno zamišljene i ostvarene scene. Sećam se kada mi je jednom postavljeno (krajnje imbecilno i u svojoj gluposti razočaravajuće) pitanje zašto gledam crno-bele filmove. Perfektna estetika ostvarenja kao što su Onibaba i Yabu no Naka no Kuroneko sasvim je dovoljan odgovor; štaviše, naterala me je da se zapitam da li je uvođenje boje u filmove zaista donelo išta dobro. Ova dva filma iz šezdesetih godina bolja su od preko devet desetina onoga što je današnji horor u stanju da ponudi, i sasvim sigurno spadaju u remek-dela za sva vremena.

Onibaba (鬼婆, 1964)


4-

Prevod naziva ovog filma sa japanskog bio bi demonska starica, dok je na engleskom poznat i kao The Hole (i zaista, jedna jama - vidi sliku - predstavlja prominentan deo filma, ali naslovna starica ipak ima mnogo značajniju ulogu). Radnja je smeštena u četrnaesti vek, negde u Japanu (naravno!), u vreme velikog građanskog rata. Starica i mlada žena, sada u napuštenom kraju, nalik na more trave, žive loveći ranjene i usamljene vojnike, čiju opremu menjaju za hranu, a tela bacaju u jamu.


Iz rata se vraća Hači, njihov nekadašnji komšija; on donosi vesti o smrti staričinog sina/ženinog muža. Bira dezerterstvo iz vojske ne bi li izbegao smrt kao toliki drugi; ipak, starica ga krivi za smrt svog sina. Hači želi suprugu svog preminulog sadruga, ali starica je spremna na sve da to zaustavi... U filmu se od samog početka provlači snažna kritička nota prema mnogim društvenim pojavama, počev od rata pa nadalje; štaviše, neverovatno je da jedan film iz šezdesetih ima ovoliko slobodan i snažan prikaz ljudskih htenja, seksualnosti i nasilja, koji bi na zapadu verovatno bio smatran skandaloznim. Bezvremenost emocija i nagona nadrastaju samu priču i čine je opšteljudskom. Zapravo, film je više drama nego horor, i to je u stvari i njegova vrlina - psihološka uverljivost likova gradi mnogo dublju i snažniju atmosferu nego što bi to mogao da učini bilo kakav pokolj.


Takođe, što je bitno napomenuti, Onibaba predstavlja pravi audio-vizuelni užitak. Snažni kontrasti, savršeni kadrovi prirode (beskrajna trava; jedan od najpečatljivijih prikaza kišne oluje na filmu!), odlično uhvaćene emocije glumaca - sve ovo gradi izuzetan doživljaj, toliko drugačiji od konfekcijskog đubreta koje nam se servira pod krinkom filma, i vraća nadu u postojanje istinskih remek-dela sedme umetnosti, makar i u - prošlosti!

Yabu no Naka no Kuroneko (藪の中の黒猫, 1968)


4+

Naslov ovog dela znači približno Crna mačka u bambusovom šumarku; krajnje poetično i japanski, mora se priznati. Uvod set-pis udara u stomak: u mirnu kolibu u kojoj žive svekrva i snaja upada samurajski odred, koji proždiru njihovu hranu, razara ono što imaju i na kraju ih brutalno grupno siluje, nakon čega pale kolibu i odlaze. U narednoj sceni, samuraj ubija neprijateljskog generala skoro pukom slučajnošću. Ta dva događaja deluju kao da su bez ikakvih poveznica - ali, strpljivo! Samuraj biva unapređen, jer lažno predstavlja svoj poduhvat; tako postaje slavan i poznat ratnik. Naravno - ko bi drugi bio bolji da stane na put osvetničkim dušama koje svake noći ubijaju samuraje?


Jedinu teškoću može predstavljati to što su te duše - njegova majka i njegova žena! Da, iste te dve osobe koje je prethodno tražio. Njihova ljubav sukobljava se sa zakletvom koju su dale podzemnom svetu... I šta će nadjačati? Moram priznati da dugo nisam uživao u nekom filmu kao što sam u Crnoj mački; jednostavno, svi njegovi elementi slili su se u jedan fantastičan ugođaj, pre svega na čulnom planu; što se priče tiče, čini se da se iz ove premise moglo više izvući. To, uz (delimično) narativno neekonomično celinu scena ubijanja prvih par samuraja, smanjuje ocenu ovom filmu.


U poređenju sa Onibabom, mora se priznati da je Kuroneko nešto jači film, narativno i konotativno; ipak, oba su apsolutno vredna višestrukog gledanja i biće poslastica za svakog pravog ljubitelja filma koji ih dosad nije otkrio. Japanska kinematografija predstavlja relativno neistraženo područje puno skrivenih dragulja; ovi filmovi spadaju među njih, premda se mora napomenuti da su u ezoteričnim lozama istinskih i fanatičnih ljubitelja horora (i dobrih filmova!) sasvim poznati. Teže su nabavljivi; ipak, preporučujem svakom da pronađe dobre torrent (premda ne mora biti fanatičan i skinuti 1080p verziju od 14GB, kao neki ovde), i naravno da ga seed-uje, ne bi li drugi inicijati lože lakše preuzeli te fajlove. Da, svestan sam kako čudno zvuči kada ja, preko ovog bloga, pozivam na moral. I da, dok sam još tu, iskoristiću priliku da se obratim širokim narodnim masama - živela piraterija! I živeo nam Japan!

Нема коментара:

Постави коментар