недеља, 26. јун 2016.

Seciranje: Fenomen zvani Hari Poter

Blog divina mens poznat je po svom beskompromisnom pristupu; na njemu se najčešće obrađuju nedovoljno poznata dela, skrajnuta uprkos svojim očiglednim kvalitetima. Za razliku od brojnih sajtova gde se sve posmatra blago i traži mu se iskupljujuća strana, ja sam skloniji ka tome da budem oštar (često i previše); ipak, volim taj svoj pristup. Zato sam rešio da pokrenem jedan novi serijal, koji obrađuje popularna dela fantastike, uz upoređivanje njihovih dobrih i loših strana, po imenu Seciranje (prvobitni planirani naslov, Obdukcija, nosi sa sobom previše negativan prizvuk).


Fenomen zvani Hari Poter već je nadrastao okvire fantastike i postao deo popularne kulture; zanimljivo je, na primer, da je ova knjiga ušla i u izborne lektire. Svedoci smo dubine ljubavi za serijal među velikom skupinom obožavalaca DKJP; identifikovanje sa likovima, hogvortskim kućama, itd. predstavlja sastavni deo ovoga. Dva su pitanja koja moramo razmatrati pri seciranju koje sledi: uzrok popularnosti i kvalitet.

Uzrok popularnosti?

Verujem da je osnovna radnja ovog serijala svima poznata; zato neću da je prepričavam. Ključna fraza za objašnjavanje HP kulta je, po meni, wish fulfillment fantasy; naime, kao i skoro svako uspešno i planetarno popularno delo, i HP zadovoljava najosnovnije fantazme čovečanstva (model koji u kinematografiji najuspešnije upotrebljava Spilberg, a čiji je najbolji predstavnik Star Wars serijal). Konkretno, u pitanju je zadovoljavanje sledećih postulata: 1) simplifikovani sukob koji se završava srećnim raspletom; 2) ispunjavanje nekog od ego-tripova, kao što su a) žrtva za viši cilj, b) posedovanje nesvakidašnje moći, itd. U ovakvim delima najčešće se potencira crno-bela podela likova, snaga prijateljstva, snaga ljubavi, i slične prijatne deluzije našeg simulakruma stvarnosti; konkretno, u pitanju je određen vid eskapizma koji je svojstven današnjem zapadnom čoveku izloženom apsurdu postojanja u kamijevskom smislu (tj, beg od takvog apsurda), koji se pronalazi u ispunjavanju infantilnih (ne u pejorativnom smislu), bazičnih fantazija svojstvenih svakom ljudskom biću. Magijski pogled na svet intuitivan je i urođen, te stoga predstavlja bazični deo ljudske psihe; zato nije ništa neobično što dete u nama čezne za time da se bavi čarobnjaštvom, a HP pruža uvid u jedan takav svet gde je to moguće; štaviše, uzimanjem dece za glavne učesnike radnje postiže se mnogo uspešnije evociranje detinjstva (uz nezaobilazno kingovsko hvatanje u vozić nostalgije) preslikano u svet gde postoje takve snage kao što su prijateljstvo, viši cilj, magija, sukob dobra i zla; uz sve te sastojke, uspeh je bio neminovan.


Kvalitet?

HP predstavlja tipičan primer bestseler pisanja modernog doba; pitka proza bez dubljih književnih zahvata, sastavljena ponajviše od dijaloga i opisa radnji, uz veoma malo deonica koje zadrže ono što se može nazvati dobrim pisanjem (u pravom značenju); takav način obrade materijala doživeo je popularnost sa Kunc-und-Kinzima, a namenjen je u prvom redu potrošnji vremena; ipak, posmatrano van bilo kakvih literarnih pretenzija, HP može predstavljati sasvim solidno parče zabave za onoga ko to voli (meni bolje poklonite sabranog De Sada). Što se mene tiče, u pitanju je fantasy teen melodrama; ipak, moram priznati da sam svojevremeno dva-tri puta pročitao ovaj serijal i da mi je tada, u mojim mladim danima, bio ugodno prekraćivanje vremena. Moja ocena za ceo serijal kreće se oko (3-), sa malim permutacijama od dela do dela; pomoćne knjige (Fantastične zveri i gde ih naći i Kvidič kroz vekove) spadaju, pak, u redove najbesmislenijeg štiva ikada objavljenog, kome je cilj beskrupuzno iskorišćavanje popularnosti Hari Potera, te njih stoga ocenjujem (0+). Ipak, dužan sam napomenuti da ono što za mene predstavlja mane serijala, za obožavaoce predstavlja vrline; to zavisi od tačke gledišta. Slaba karakterizacija, plot armor, deus ex machina razrešavanje zapleta; ma koliko apsurdno zvučalo, to u svetlu težnji i namera knjige ne predstavlja manu, već, štaviše, ide uz njih; sve zavisi od toga da li smo spremni da ih prihvatimo. Ja nisam; nekom drugom to ne predstavlja problem, i to je sasvim u redu. Ekranizacije ne želim da komentarišem; daleko su od onoga što ja volim i tražim u filmu. Ipak, moram nešto pohvaliti; najsvetlija tačka HP-a i jedini lik (ne papirnata figura koja se pomera u zglobovima zarad spasavanja sveta) jeste Snejp; za to, svaka čast!

Zaključak

Posuto sa toliko šećera da je na kraju slatko.

Нема коментара:

Постави коментар