среда, 15. јун 2016.

Razgovor sa M. Mihailovićem - drugi deo

M. Mihailović, poznati autor, pristao je da nastavi razgovor sa Milošem M., urednikom bloga divina mens. U ovom nastavku M. Mihailović, samoproklamovani osnivač novog kanibalizma, poznati kritičar i teoretičar fantastičkih žanrova, autor čuvenog dela Ereja, baca više svetla na svoj dosadašnji rad i otkriva nam neke detalje vezane za njegove buduće projekte.


divina mens: Šta te nagoni da pišeš? 
Miloš Mihailović: Jednostavno, to je nešto u čemu uživam i za čime osećam potrebu. Pišem takva dela kakva bih i sam voleo da čitam, u koja ugrađujem svoje znanje o književnosti i pisanju, ali i motive, ideje i humor koji su karakteristični meni kao ličnosti.

divina mens: Kako je nastala Ereja?
Miloš Mihailović: To delo predstavlja moj revolt spram vladajućih trendova u epskoj fantastici, pre svega srpsko. (Kao što je, recimo, talas dela koja mitologizuju srednjovekovlje ili koriste izvitoperenu verziju tzv. slovenske mitologije, zbrkanog konglomerata verovanja različitih plemena koja se predstavlja kao uređen sistem - sa sve panteonom!) Isprva, Ereja je trebalo da u potpunosti bude oslobođena svih fantastičkih elemenata (a jedini otklon od zakona stvarnosti koje mi poznajemo bilo bi to što se odigrava u drugom svetu), uz veliku dozu satire. Ipak, ta ideja brzo je prerasla u nešto mnogo bolje - novu vrstu fantastike. Uvođenje nesvakidašnjih magijskih sistema, kao što je histomagika (kanibalističko konzumiranje različitih tkiva i organa zarad različitog efekta - snage, brzine, otpornosti na otrove, itd., a ime je poteklo iz jednog razgovora sa S. Mijatovićem, gde je spomenuo ispit iz histologije) , savršeno se uklopilo u planirani satirični ton (kao kontrapunkt) i još više produbilo snagu i poruku dela. Filozofija Ereje je filozofija apsurda, nalik onoj iz Mita o Sizifu, a samo delo bih okarakterisao kao složeni amalgam raznih književnih i filozofskih utisaka. Uostalom, proverite! Kritike čitalaca su izuzetno pozitivne.

divina mens: Pored književnosti, često pišeš o filmu, muzici, ali i svoje kritike društva. Da li je to povezano sa tvojim književnim radom?
Miloš Mihailović: Apsolutno. Načela na kojima počiva moja ličnost čvrsto su povezana sa mojim viđenjem estetike umetničkih dela (bez obzira na medij), ali i sveta. Kritička svest o umetnosti i društvu neophodan su uslov za svakog pravog autora. Moja dela su reminiscencija mog svetonazora, ali i odgovor na stanje sveta i društva, a počivaju na estetskim principima koje smatram validnim, a na čiji nastanak su, između ostalog, uticala i brojna književna, filmska i muzička dela. Ljudska potreba za faktorizacijom (analizom, razlaganjem) ovde je neostvariva (ili bi rezultat toga bio besmislen).

divina mens: Da li i dalje nameravaš da se baviš kritikom filmova? Koji je, po tebi, najbolji srpski film snimljen u ovom veku?
Miloš Mihailović: Naravno. Neprestano gledam filmove, od kojih tek deo završava opisan, a ne bi mi bilo strano da se bavim ni filmskim radom u budućnosti (kao scenarista). Što se tiče odgovora na drugo pitanje, citiraću deo teksta na kome radim:

Naši veliki reditelji ili snimaju slabe filmove, ili nemaju ni mogućnost da ih snime; za to vreme, pak, vladaju filmovi namenski snimljeni za festivale rukovođene od strane kolega i prijatelja, otužni nizovi kadrova smišljanih i snimljenih od strane osoba koje se u poetiku filmske umetnosti ne razumeju. U jednoj takvoj situaciji, snimiti film koji je pre svega kompetentni predstavnik svog medija, a zatim i idejno smislen i ukorenjen u stvarnosti predstavlja hrabar korak, na koji se mogu odvažiti samo najveći. Jedno od tih sjajnih dela, Život i smrt porno bande (u daljem tekstu: Porno banda) Mladena Đorđevića po mom kritičkom sudu najbolji srpski film snimljen u ovom milenijumu. Kao očigledan uzor ovog filma mogu delovati filmovi crnog talasa; članove porno bande prikazani su sa Žilniku svojstvenom dozom simpatije za otpadnike, ljude sa margina društva. Ipak, razlika između njih počiva najviše u agendi samog dela: crni talas je produkt svoga vremena, i kao takav u sebi sadrži levičarski angažman, dok je Porno banda idealni prikaz Srbije danas, koji nam umesto ideoloških sukoba nudi zemlju bez ideologije, u kojoj su jedine preostale sile Eros i Tanatos. Porno banda je autentična i bazirana na našem podneblju; ovo je Srbija, bez ulepšavanja i maskiranja! 

Porno banda slična je mom omiljenom filmu, A Clockwork Orange, po svom učinku, ali o tome opširnije u celovitom tekstu.

divina mens: Možeš li nam predstaviti svoje sledeće delo?
Miloš Mihailović: Radim na romanu Oniromanser. U njemu je reč o snovima - tačnije, o psihodeličnom, esherovskom svetu snova, prepunom ludila i paradoksa u koji poniremo svake noći, i snevačima koji mogu da utiču na njega - oniromanserima. To je osnovna premisa romana; fabulu, ipak, zasad neću otkrivati. Ipak, čitaoci će uskoro imati priliku da čitaju odlomke dela i upoznaju se sa nečim potpuno novim.

divina mens: Da li si očekivao ikakav uspeh kada si pokrenuo blog? Kako si zadovoljan onime što si do sada postigao?
Miloš Mihailović: Bio sam pomalo skeptičan, nisam znao da li ću privući čitalaštvo. Ipak, vera u to da moj rad ima vrednost i publiku učvrstila je odluku da se otelotvorim u kiberspejsu i delim svoj rad, ali i sebe kao ličnost zainteresovanima. Brojni čitaoci iz zemalja regiona, ali i desetina drugih (pri čemu prednjače SAD), među kojima su brojni izuzetno pohvalno govorili o blogu i njegovom sadržaju, dokazuju mi da sam uspeo u svojim nadanjima. Naravno, nadam se još široj afirmaciji i povećanju publike, na čemu radim.

divina mens: A sada pitanje čitalaca - deluješ kao elitista, da li to i jesi?
Miloš Mihailović: Ako elitizam podrazumeva insistiranje na kvalitetu i promovisanju vrednog nauštrb mediokritetskog škarta, da, onda jesam elitista. I toga se ne stidim; previše je bilo tapšanja po ramenu i ohrabrivanja (uostalom, ima toliko njih koji to bolje čine od mene).

[...]

Nastaviće se.

Нема коментара:

Постави коментар