недеља, 05. јун 2016.

Miike-san's daishō: Audition (1999) & Ichi the Killer (2001)

Takashi Miike (三池 崇史) bi većini čitalaca ovog bloga mogao biti zanimljiv, pošto njegova dela (prevashodno najbolja dva, koja će u ovom tekstu i biti prikazana) bavi sličnim temama (i to čak i na sličan način!) kao što to čini proza novog kanibalizma. Premda se danas većinom bavi rimejkovanjem japanskih klasika (npr. Kobajašijevog Seppuku-a), iza sebe ima i hvale vredan autorski rad. Reč iz naslova, daishō, odnosi se na par samurajskih mačeva, a ja sam ga u prenesenom značenju upotrebio za dva remek-dela ovog majstora. Slede kratke preporuke.

Audition (オーディション, 1999)


5-

Sam početak Audicije deluje veoma bezazleno: japanski udovac, na nagovor svog kolege, organizuje lažnu audiciju za ulogu u filmu, koristeći to kao način da nađe novu ženu. Odnos između Aojame i Asami (koju maestralno tumači prelepa Eihi Shiina) polako se razvija, a klupko prošlosti oba partnera polako se raspliće. Da, ovo zaista zvuči kao japanska verzija neke romantične komedije za prajm tajm, koju možete bezbrižno gledati sa celom porodicom.


Međutim, ljudska prošlost i psiha svašta skrivaju; uostalom, ne zaboravimo pouku jednog drugog japanskog ostvarenja koje nas uči da brojni Japanci u stvari nisu ljudi, pa verovatno tako i Miike-san. Nesreća koja se skriva u likovima filma može biti proizvod samo jedne rigidne kulture kakva je japanska. Opšta društvena represija, strogost i formalizam izazivaju duboko i trajno odsustvo sreće, na koje i ukazuje ovaj film; isto tako, dobija svoju protivtežu u najdubljim i najmračnijim perverzijama. Uostalom, sveznajući internet otkriće vam najdublja ispoljavanja problema japanskog društva (i ne zaboravite da ste upozoreni).

Miike u svom pravom obličju.
Prelaz iz krajnje banalne premise u orgiju krvi i sadističkog uživanja odigrava se krajnje neprimetno i postupno; brojne onirične scene mute granicu između prošlosti i sadašnjosti, a priča na momente može delovati konfuzno naviklima na zapadnjačku kinematografiju (ali ipak ništa toliko zaguljeno kao na primer Linč). Najbolje bi bilo gledati ovaj film bez predznanja da se radi o hororu - tek će onda prelaz iz drame u stravu biti potpuno efektan. Otkrio sam tek minimalno o samoj radnji, ali i ovo je previše: ponavljam, najbolje je o Audiciji znati što je manje moguće pre nego što je počnemo gledati.
Najbolje gledati sa: partnerom. Podelite neke od najboljih trenutaka u istoriji filmskog horora!

Ichi the Killer (殺し屋1, 2001)


4

Kao što je to često kod Japanaca, rađeno je po mangi. Kao što je takođe često kod Japanaca, prikazuje nam se jedan potpuno poremećen svet sjebanih likova, izgubljenih u svojim perverzijama. Sama premisa, premda nešto manje banalna nego u Audiciji, ipak zvuči veoma poznato: jakuze, zaraćeni klanovi, novac koji je nestao (s kojim počinje i veliki Psycho, da ne zaboravimo). Čak i uz začin Miikeovog ludila (ponajviše u liku Kakihare), ništa nam ni ne nagoveštava klanicu koja se početi kada naslovni Iši stupi na scenu.

Ne, ovo nije Iši.
Neponovljivi lik - povodljivi, manipulacijama podložan psihopata, anti-heroj sa tragičnim sećanjima - sve su to izrazi kojima je moguće opisati Išija, ali ipak oni ne otkrivaju ono što ga čini jedinstvenim. S druge strane strane, njemu je suprotstavljen Kakihara, koji bol zadaje i bol traži; želi da se suoči sa Išijem i dotakne nove granice patnje.


Priču na momente nije lako pratiti, što otežavaju brojne onirične scene i veliki broj azijatskih lica (stranih nama gajđinima), ali ono što je sigurno jeste da nikada ne postaje dosadno! Ono što Pinhed i vesela družina iz Hellraisera samo nagoveštavaju, ovde postaje stvarnost: brojne scene mučenja čvrsto su utkane u sam narativ. Šta se sve ovde radi ljudskom telu! Nikada filmska kamera nije zabeležila grozomornije torture! Ipak, one nije tu samo radi šokiranja publike: u ovom filmu, Miike ne moralizira, već nas provocira da sami razmislimo u sveprisutnom nasilju u ljudskom društvu (na tragu filma A Clockwork Orange). I kada zanemarimo tumačenje, ono što nam ostaje krajnje je privlačno umetničko delo. Ako volite Ereju, volećete i Išija (ili bar Kakiharu)!


Ah, ti Japanci...

Нема коментара:

Постави коментар