среда, 29. јун 2016.

Jôi-uchi: Hairyô tsuma shimatsu (1967)

上意討ち 拝領妻始末

5

Večeras sam gledao ovaj film; ne pamtim kada sam imao tako snažno gledalačko iskustvo u skorije vreme. Već sam dosta toga pisao o japanskoj kinematografiji; ipak, moje divljenje prema njoj se sve više povećava kako se upoznajem sa njenim remek-delima. Jôi-uchi (na engleskom govornom području poznati kao Samurai Rebellion), svakako predstavlja jedno od njih; štaviše, ovo je jedan od najboljih filmova ikada bez obzira na žanr.


Pre svega: Jôi-uchi je savršeno režiran, i to moram da istaknem; uporediv je sa bilo kojim Kjubrikovim delom (a svi znamo šta to znači); jednostavno, paradigma besprekorne režije i dramaturgije koju bi trebalo koristiti u nastavne svrhe: možda bi tada domaći reditelji shvatili kako se barata sa filmskim medijem? Prizori i kadrovi; sve je u Jôi-uchi savršeno ukomponovano u jednu besprekornu celinu. Ono što je još lepše jeste što estetika služi kao osnova za prikazivanje istinski ljudske i subverzivne priče; sam Masaki Kobayashi (Kwaidan) je poznat kao tihi otpadnik u japanskoj kinematografiji (nikada tako popularan kao Kurosava), koji se protivio strogom formalizmu i militarizmu svoje kulture; za vreme rata zalagao se za pacifizam, a kako je mobilisan u vojsku, odbijao je sva unapređenja i sam kraj rata dočekao kao običan vojnik, pruživši tako tihi otpor svemoćnoj mašini koja upravlja našim životima.


Ovaj film subverzivan je na isti način; nisu u pitanju grozomorni splatter, odvratne scene, krvava mučenja, telesne tečnosti koje šikljaju na sve strane, kopro-, nekro-, pedo- i slične -filije (vidi pod Pink Flamingos i sličan treš koji u svoju banalnost učitava dublje značenje), već pre svega jedna priča o odnosu čoveka i autoriteta; da li ćemo radije učiniti ono što je moralno, bez obzira na posledice, ili ćemo se povinovati višoj instanci? Poslušništvo je u japanskom društvu veoma bitno, a hijerarhija se ne dovodi u pitanje; stoga radnja ovog filma još više privlači pažnju. Ono što je već očito jeste to da se ova priča, u prenesenom smislu, odnosi na sve nas.


Isaburo Sasahara (u fantastičnoj glumačkoj kreaciji T. Mifunea) najveštiji je mačevalac svog kraja i vazal daimjoa klana Aizu; on živi u nesrećnoj braku bez ljubavi. Jednog dana, stiže naredba da se daimjoova konkubina (majka njegovog sina), proterana sa dvora, mora udati za Yogoro-a, Izaburovog sina. Isprva to odbija; ipak, na kraju prihvataju daimjoovu odluku i lepa i nadasve plemenita Ichi postaje deo porodice. Na kraju, ona i Izaburov sin se zavole i dobiju kćerku; stari mačevalac dirnut je njihovom ljubavlju. Međutim, daimjoov naslednik umire; novi naslednik je sin Ichi. Daimjo zapoveda da je vrate dvoru; Sasahare, otac i sin, uprkos protivljenju ostatka svoje porodice, odlučuju da to ne dopuste...


Zaplet, prepričan, uopšte ne može dočarati efekat koji ovaj film ostavlja na gledaoca; mene je fascinirao, oduševio i potresao do te mere da sam skoro zaplakao na kraju (ja, bezosećajan!); tiha hrabrost i otpor nepravdi koje ispoljavaju glavni junaci veoma su dirljivi i svako od nas može sa time korespondirati; štaviše, mislim da ovaj film prenosi jednu izuzetno važnu poruku svima nama. Nadasve ga preporučujem svima; samo me je još više učvrstio u uverenju da Kobajaši-san spada u red najboljih svetskih režisera. Arigato & sayonara do sledećeg japanskog filma kog ću recenzirati.

Нема коментара:

Постави коментар