субота, 04. јун 2016.

Burleska Crnog faraona (kratka priča)

Posebna, ekskluzivna poslastica za sve ljubitelje moje proze - dosad neobjavljivana, samo-preko-bloga dostupna priča (koju češće zovem stilskom vežbom).

Burleska Crnog faraona

Poslednji pogled na Dolinu. Pejzaž oslikan snažnim, širokim potezima elementarnih boja. Crveno, žuto, plavo; predeo, posmatran kroz koprenu lelujavog, vrelog vazduha pustinje, razliva se i talasa. Zraci zalazećeg Sunca obasjavaju police od peščara, izdubljene u grobnice drevnih vladara. Spavaju na svojim kamenim odrovima, u dvoranama oslikanim bojama lapis lazulija; njihove ruke nalaze spokoj, za eone smirene na glatkom krečnjaku. Egipat sniva, dok vetrovi nanose pesak oko njegovih stopala. Drevna statua od alabastera tek ponekad proviri iznad površine – odsev beline u crvenilu peska, gipki prevoj kamenog uda. Staza se spušta od niza počivališta ka dnu Doline, spajajući se sa davno napuštenim putem faraona; spuštajući se njime, dolazimo do Edfua, i najzad, drevnih gorostasa Asuana, gde vode Nila padaju preko stenovitih odseka u oluji besnih slapova prvog katarakta, prskajući kapima rečne kiše neme kipove čuvara obala. Nebo je večeras nad Dolinom nadrealistički akvarel; akvamarinska pozadina sa kojom se meša prolivena krv crvenih brazgotina. Razbacana sedefna pena oblaka poprima boju umirućeg Sunca koje ponire u čeljusti Apepa. Nad ovom zemljom vlada tišina; tišina neukaljana Logosom, tišina pradrevnih sila starijih od ljudi, čvrsto uraslih u Kem svojim razbokorenim korenjem; čak i kad deluju mrtve, kosti njihovih grana i dalje bacaju duge senke.
Okrećem leđa Dolini i ulazim dublje u odaju; nemo me prati moj saputnik i ljubavnik, ne govoreći – jer, govor pripada onome što je objašnjivo, raciju, kosmičkom redu; Egipat, pak, stariji je od njega, a red je u njemu sadržan koliko u uspavanoj zveri, klupku mišića što drhće i sagoreva otkucavajući opasnost; duboko u sebi, on skriva haos apsurda iza geometrizovane spoljašnjosti. Privid reda nanesen na stvarnost, daleko je od njene prirode, kao što površina reke malo govori o mračnim virovima koje ona skriva u svojim hladnim vodama. Ne nosimo sa sobom baklje ni lampe; našim očima dovoljna je svetlost afričkog neba dok poniremo u kamenu matericu iz koje se iznova rađa doba Faraona.
Zatim, tama. Koračamo odmereno, prstima prelazeći preko bezbrojnim šakama uglačanih zidova. Obavijeni smo crnilom; ono predstavlja tek fazu u našem spiritualnom silasku u Egipat, shvatanje onog mraka, koji ne samo da leži na obodima naše stvarnosti i tamo se kovitla kao crna magla, kako nam se često čini, već duboko i istinski prožima samu prirodu sveta; Haos, nag, pleše, sa skiptrom u ruci – makabrična orgija besmisla inherentna prirodi kosmosa. Tama je iza nas, ispred nas, sa nama – u nama! - ona nas obuzima dok nastavljamo da koračamo, bosih stopala koja se taru o suv, pomalo prašnjav pod.
Zrak svetlosti; prava linija na vrhu odaje, prorezana kroz stenu, otkriva traku neba – crvena rana zasečena u kamenu Doline, što krvari svetlost na postolje od bazalta naspram koga stoji beli kameni monolit. Sedamo na stenu, prekrštenih nogu i goli, kako i priliči ovoj zemlji i ovom mestu. Prekriveni peskom i crvenom prašinom, mirno čekamo, dok uzbuđenje i žudnja u nama rastu, suzdržani jedino numinoznom aurom ovog mesta. Oko Raa sve više tamni, a njegova pažnja nad Kemom slabi, dok se bude drevnije sile kojima ovo mesto do srži pripada; sile kojima smo se mi zavetovali. Nad nama sada je vidljivo nebo rane noći, još uvek nesigurno, ali ispunjeno narastajućim Onostranim; najzad, svetlost drevnih zvezda Egiptovog neba, koje milenijumima sja nad uspavanom crvenom pustinjom, prska i nas suzdržanom svetlošću mleka Nutinih dojki. Tamo gde nas dotakne, mi se preobražavamo, dok nam Kem uzima naše maske, razobličava ih i zamenjuje svojima; naša koža menja boju tamo gde je dotaknuta stelarnim zracima. Metamorfoza se odvija dok mi, budni, ali potpuno nepomični, čekamo da zbacimo okove mirovanja.
Postaje Crni faraon; lice i ruke i torzo izrezbareni u nauljenom abonosu, koji isijavaju sopstvenu tamu; kruna Dvaju Egipata prekriva mu glavu, izlivena od tamnog metala u grotesknom spletu metalnih ploča i oštrica delimično skriva lice strogih, jednostavnih crta svojstvenim svim egipatskim kipovima; snažnog, mišićavog tela, Crni faraon čeka, kao suprotnost Maata, otelotvoreni komad istinske Noći; gleda me svojim prastarim očima bez beonjača, nalik na poliedrične gagatne perle; one su mudre, ali nedodirnute rečju, mudre na isti način kao i sama ova zemlja. Moja koža bledi, sve dok ne postane sasvim bela – ali ne na ledeni, snežni način, već mekom, isijavajućom belinom alabastera. Osećam sebe na način na koji ranije nisam; čvrstina i podatnost mog tela u meni još više bude želju – osećam se prožeta istinskom lepotom, kao krajnje utelovljenje ženskog animalnog principa. U sebi drhtim, ali moje telo je mirno, štrčećih, čvrstih grudi uperenih prema mirnom licu Crnog faraona. Žudnja koju sada osećam nadrasta onu prema mom ljubavniku, koja se razliva kao kap u vodama Nila; u nama je sada žudnja Egipta, a mi smo samo produžeci bezimenih sila, žudnih da se same oplode i ponovo rode.
Naglo, a opet nekako usporeno, ritualno, pomera se; grabi me za članke ruku i podiže, pribijajući moje telo uz monolit; izvrćem šake i njima se čvrsto prihvatam za glatki kamen dok Faraon prodire u mene željom koja prevazilazi sve poznato ljudima. Tabani su mi prislonjeni uz stenu; osećam kako oni, zajedno sa rukama, čvrsto urastaju u hladnu stenu. Postajem deo stene, deo same ove zemlje, usnule, ali grozničave; žestina sa kojom se spajamo, tek ovlaš skrivena ritualizovanim pokretima, nadilazi našu životinjsku pohotu i postaje Egipat sâm, ovaploćen u činu sparivanja koji, noćas, predstavlja probuđenu iracionalnu slepu volju samog ovog lokusa, karneval skriven iza praznika, bujanje Haosa koji otelotvoruje život, sakrivenog iza statičnosti drevnih građevina. Spojeni duhom i telom, postajemo splet udova koji se zajednički kreću ka jednom cilju; zajednički izgaramo ka tački sažimanja, dok Entropija raskida svemir; nemarni za prolaznost vremena, uhvaćeni u trenucima večnosti koji smenjuju jedni drugi, plovimo na plimi užitka, dršćućih, oznojenih tela. Osećam ga u sebi; ja sam on, i on je ja; mi smo Crni faraon, mi smo Kem, mi smo Egipat, koji sebe iznova i iznova rađa iz svoje materice, koji se desetinama puta budio iz drevnog dremeža i uzdizao. Najzad; eksplozija! - spajanje na svom vrhuncu – bljesak! - sjedinjeni umovi utonuli u crveni mrak, izgubljene u treperećem užitku; brišuća, životodavna poplava Nila, koja rastura sve na svome putu – izlazak Sunca! Zora! Novo jutro, bledo i prozračno, ukazuje se nakon grozničave noći – prvo novo jutro Egipta nakon više milenijuma – prvo jutro novog života Crnog faraona. Pušta me, oslabljen; kleknu na bazaltno postolje i bezizrazno me pogleda, a zatim podiže oči ka izlazećem Suncu, pozdravivši ga uzdizanjem ruku – a zatim se, dodirnut njegovim zracima, okameni za sva vremena; ružičasta svetlost zore razliva se po oštricama njegove krune.
Vlažno, vrelo seme sliva se niz moje butine; raste, zasejano u mojoj utrobi, dok snivam snove Egipta, srasla sa njim telom i dušom; osećam kako se plod komeša i buja u meni; u sebi nosim Egipat – nalazim se u Egiptu – ja sam Egipat! Dok moje telo postaje kamen, utroba narasta zajedno sa životom u njoj i kuca kao srce. Svakim danom provedenom u dubinama Doline sve više gubim ono što sam bila, stapajući se sa ovim mestom, ovim duhom – više me nema, bar ne u onom smislu u kome me je pre bilo. Moj je duh stopljen sa bezmerjem Kema – ličnost rasplinuta u Apsolutnom – najviši vid postojanja! Ja sam Nil, koji moćan teče kroz pustinju, razlivajući se u blatne rukavce svojih delti; ja sam Sfinga, razorena vetrom i peskom; moje telo su hramovi i piloni Abu Simbela, Dendere i Karnaka; ja sam pustinja pod jednoličnim nebom, bezmerni okean peska; ja sam zvezde i ja sam Sunce – ja sam Egipat, i Egipat je u meni, čekajući čas svog ponovnog rođenja – i njegovo ime je Crni faraon!

Нема коментара:

Постави коментар