петак, 05. фебруар 2016.

Srbijo (pesma)

Srbijo


Srbijo, hodao sam tvojim njivama,
video korita reka u ispucalom blatu,
kopao isušenu ilovaču rukama.
Ruku prekrivenih mokrom prašinom
mesio sam hlebove od mesa tvog tela
i krvi tvoje iz studenih potoka.

U šumama što obrastaju tvoja pleća
ispleo sam venac od cerovog lišća,
prinosio žrtve paganskim bogovima,
molio te da se probudiš iz sna,
zaklinjao te dolinama i gorjem,
kleo i uzdizao svaku stopu tvoga tla:

Srbijo, na oltaru natrulog panja
slavio sam tvoje bezimeno ime,
ne zemlju slavnih vitezova,
ne zemlju svetaca i suvih moštiju -
sećao sam vremena kad nisam živeo,
doba kad još nisi spoznala sindžire.

Robinjo, mati, cepamo ti kožu ralima,
čupamo ti gvozdene kosti iz mesa,
a ti još spokojno sniš, i voliš nas;
sipaš svetlost iz tvog volujskog roga,
što u zrnima grožđa zre u vino,
preliva kao gusto, otopljeno zlato
što se stvrdnjava u mačeve klasja,
sliva se u jezera i meša sa krvlju,
postaje kruna lepote na devojačkoj kosi,
zategnuta u tamnoj noći kao struna,
podrhtava sa sporim tvojim dahom,
ispéva pesmu što odzvanja
među provalijom tvojim rebara
pesmu u tvojim i našim grudima.

Srbijo, ako oslušneš, čućeš je
u žrvnju što slama i melje u prah,
u kapljama znoja, suza i krvi,
izdanima što bujaju iz tvoje utrobe,
bučnoj svađi kamenja u potoku,
nadimanju trupla u šumskoj stelji,
divljem plesu zveri u tvojim nedrima,
iskidanom plaču slapa kamenog izvora,
truckanju praznih taljiga,
Srbijo.

Нема коментара:

Постави коментар