петак, 12. фебруар 2016.

Prvomajska (pesma)


Prvomajska


(nedovršena)

Kloparaju zupčanici,
podmazani uljem.
Remenici se obrću uz škripu.
pokretna traka
ne sme stati.
Zveri ne sme pomanjkati
žrtava.
Gladnim jaucima cvile
visoke peći,
trbuha napunjenim
koksom i ugljenom.
Zadimljen vazduh.
Oprljena kosa,
nagorela koža.
Čunak se obrće –
– mlat crnog viteza.
Zver je poput deteta.
Treba joj pažnje, nege,
treba stalno bdeti uz nju.

Pogruženih lica.
U prljavim uniformama.
Već dvanaesti sat
sipaju ugalj u razjapljeno ždrelo
što bljuje pakleni dah.
Uljem glačaju metal.
Udišu miris usijanog čelika.
Umorni su,
san ih obara;
ali samo tren je dovoljan
da zver uzme svoje,
dahom svojih usta sprži,
raskomada svojim udovima,
obogalji svojim zubima.
Zato ostaju budni,
ispijeni, kao kosturi na daći.

Odbacuju sve što su držali.
Izlaze iz fabrika.
Mirno marširaju niz ulice
bez zastava i znamena.
Samo tiha gomila ljudi
sivih pod sivim nebom,
dok kiša sipi.
Novo je vreme,
sreće i pravde ima za sve.

Нема коментара:

Постави коментар