четвртак, 14. јануар 2016.

Đunđi Ito - Uzumaki (review)

Ovaj blog, između ostalog, pokrenuo sam i zbog deljenja nekih svojih opsesija sa širom javnošću; naravno, kako on ne spada u javno dobro, sadržaj je većim organizovan po principu "ono što mene zanima", tako da paralelno uz tekstove o Pou možete naći i one o Denu Simonsu i Džejmsu Herbertu, možete čitati moju poeziju i prozu, imate prilike da saznate razne stvari poznate samo posvećenicima Šub-Niguratovog kulta, koje ja pak iznosim pred javnost, i sudeći prema dosadašnjim rezultatima ankete ljudima se to sviđa. Da ne dužim više sa ovim zagrevanjem, red je da kažem nešto više i o ovoj mangi, koja spada u sam vrh japanske produkcije i jedva sam odoleo da je ne ocenim sa (5), pošto ipak nisam dovoljno upućen u mange da bih mogao nedvosmisleno to da uradim.

Uzumaki (うずまき, 1998-1999)

4+

Za Uzumaki (u prevodu sa japanskog Spirala, nema nikakve veze sa Narutom Uzumakijem i dotičnim populističkim serijalom) prvi put sam saznao od vokala par metal bendova, žene konspirativnog imena Tzeethah-chan, i to u dobu dok sam još bio mladunac. Onlajn prelistavanje mi je otkrilo lepotu ovog nesvakidašnjeg dela, i od tada mi je Uzumaki uvek bio na rubu uma. Na ovogodišnjem Sajmu knjiga (katastrofa! reklamokratski Armagedon!), kupio sam Darkvudovo (Darkwood) izdanje ove mange, i to sasvim slučajno; naime, prvobitni plan je bio da kupim Ranxerox integral u izdanju Makonda (sjajan strip koji preporučujem svima, uostalom, Kronenberg je hteo da ga ekranizuje, pa ako ste ljubitelj filmova tipa Videodrome, ovo je prava stvar za vas), ali sam već potrošio pare na razna zanimljiva izdanja, a kako do zatvaranja nisam imao dovoljno vremena da isprosim onoliko koliko mi je nedostajalo da kupim to sjajno izdanje, u revoltu sam se odlučio da, između ostalog, za te pare nabavim Uzumaki; još više sam se obradovao kad sam za zatekao na hrpi "sve mange po 190 din.", i što bi se reklo, ostalo je istorija. Inače, trodelna manga.


O čemu se, dakle, tu radi, očajnički pitaju malobrojni neupućeni u ovaj kult. Premisa deluje apsurdno, što je, uostalom, očekivano od Japanaca, Azatotu hvala na njima: jedan grad postaje opsednut prokletstvom spirale. Ono što predstavlja pravi kvalitet ovog dela jeste krajnje iscrpna i maštovita obrada date teme; spirale se ispoljavaju na mestima gde ih ne bi očekivali, i na načine koje mnogi ne bi ni sanjali.

Opsesija.



Zapanjujuće telesne transformacije.


Metafizički užas.


Zaista, retka su dela koja barataju žanrom strave i užasa na ovako dosetljiv, nerepetitivan i ispunjen način; Uzumaki nudi široki raspon horor-elemenata, preko zapanjujućih telesnih transformacija, ljudske surovosti (jedenje ljudi koji su se pretvorili u puževe!), kobne opsesije (spiralama, logični; ona, između ostalog, natera jednu ženu da sebi iskopa deo uveta po imenu puž, u obliku spirale), pa sve do metafizičkog horora: spirala se javlja kao konačni usud kome se ne može pobeći. Naravno, to se ne može prepričati na pravi način: kakvih tu slika ima! Spomenuću, recimo, meni omiljeni segment, koji se odigrava u bolnici; samo od tog dela mnogi bi napravili roman-ciglu! Nigde nećete naći ovako kondenzovani horor, u današnjem moru razduženih, razvodnjenih produkata mas-medija; zato sviđa toplo preporučujem Uzumaki, koga je, uostalom, lako nabaviti, tako da stvarno nemate izgovora da ne pročitate ovu mangu. Namerno vam neću otkrivati zaplet ni dešavanja, da vam ne pokvarim istinski užitak koji ćete osetiti čitajući. Ipak, moram prokomentarisati ono što sam više puta čuo, a to je tlapnja da je kraj loš. Koješta; ovakav kraj je jedini ispravan i sasvim u skladu sa tonom cele mange; štaviše, svaki drugi bi je pokvarilo.


Arigato & sayonara!

Нема коментара:

Постави коментар