недеља, 10. јануар 2016.

Put (pesma)


Put


Hodamo.
Na leđima
težak teret
vekova.
Oko nas
svuda
seni.

Na nakovnju
sami stavljamo
bukagije.
Zakivamo ih
usijanim klinovima.

U carstvu slepih
proroci,
pesnici,
ludaci.
Svaki kaže
da on ima vid
da zna šta su Boje -

Ipak,
da li je
jednooki čovek
među slepcima
bolji?

Niko nije poslat
sa nebesa -
uspravan
ognjeni stub
praćen
glasovima što poju,
što ruše zidine
ne!

Svaki korak -
borba.
Sa sobom.
Sa svetom.
Svaki dah -
rat koji se
mora dobiti,
večni plamen
što ne sme
zgasnuti.

Kroz jalovu zemlju,
posutu
grudvama soli,
kroz krš i stenje,
zapaljeni čestar -
pohotni ples
duhova ognja,
duboku vodu
što čuva okovanu
tamu,
neznano dugo tražimo
Put.

Njegovi obrisi
u žilama lista,
oslikani mrazom
na oknima,
u promenjivim obrascima
dubokih virova,
igri Sunca na
senovitim proplancima,
ubeleženi u
ispucalim ranama
sasušene zemlje,
u zamršenim spletovima
naših vena.

U nama samima
beskraj svetova.
Bezbroj puteva.
Vasiona.

Нема коментара:

Постави коментар