субота, 09. јануар 2016.

Moji omiljeni horor filmovi

Prva namera mi je bila da ponudim listu najboljih horor filmova; ipak, shvatio sam da je previše teško ograničiti se na broj od deset, tako da sam odabrao one koji su mi omiljeni i predstavio ih u listi koja dole sledi - a ona se u najvećoj meri poklapa sa prvih deset mesta na mojoj listi najboljih horor filmova svih vremena.

10. Angst (1983)


Sa ove liste ne mogu da izostavim svoj omiljeni film o fenomenu serijskog ubistva, iako, objektivno gledano, ima i boljih/značajnijih filmova ovog žanra koji bi mogli da upadnu na njegovo mesto: Angst od mene ima ocenu (4+). Ovo nije previše poznat film; sigurno ga nikada niste videli na vašem TV ekranu ili čuli nekoga da priča o njemu; ipak, Angst je dostigao popularnost u krugovima poznavaoca sedme umetnosti i postao kultno underground ostvarenje uprkos svojoj teškoj nabavljivosti. Sam Kargl, reditelj, doživeo je krah nakon što se austrijska kritika obračunala sa njegovim debitantskim delom. U pitanju je artistički film, savršeno uslikan i režiran, praćen izvanrednim skorom velikom Klausa Schulzea (ledena elektronika), koji spada u sam vrh filmske muzike. Ono što je pravi kvalitet ovog filma jeste da tretira serijskog ubicu na realan način, tj, kao psihički bolesnu osobu; ceo film je praćen mestimičnom naracijom protagoniste (koga maestralno tumači Erwin Leder), a njegova vizija sveta u stalnom je sudaru sa realnošću, dok u sam krešendu ta disparantnost ne postigne svoj vrhunac.

9. Strava u Ulici brestova (A Nightmare on Elm Street, 1984)


Ovakva lista svakako ne može biti potpuna bez nekog ostvarenja velikog Vesa Krejvena; ne mogu da odlučim da li mi je draža Strava... ili Vrisak (Scream); ipak, pošto je ovo bolji film, odlučio sam da njemu dam mesto na ovoj listi. Strava... je jedan od definišućih fenomena pop kulture osamdesetih, koji je izrodio prvu ikoničku figuru horora koja ne potiče iz književnosti - to je, naravno, Fredi Kruger, ubica sa sečivima umesto prstiju, koji se manifestuje u snovima svojih žrtava. Furiozna, izbalansirana režija, inteligentan scenario i postmoderni Krejvenov pristup stvorili su izistinski veliki film, u kome se preispituju granice realnosti i realnost sama; sama ikonografija podžanra slešer filmova ovde evoluira. Lik Krugera ima svoju prošlost, ali ona biva transcedentirana u mitsko i utapa se u arhetipsku figuru Oca, koji se uporno vraća. Ovo je takođe jedan od najboljih tinejdž filmova svih vremena.

8. Rozmerina beba (Rosemary's Baby, 1968)


Možda i najbolji film romana Polanskog, i svakako najbolji predstavnik grupe horora koju volim da nazivam a u mene demonsko dijete, kojoj, recimo, pripadaju Carrie i The Omen. Rozmerina beba ih ipak premašuje; ovo delo sve vreme vešto balansira tankom linijom između drame i čistog horora, dok se gledalac sve dublje uvlači u Rozmerin svet (maestralno je tumači Mija Farlou), ostavljen u dilemi oko toga da li je dete koje u njoj raste zapravo plod đavoljeg semena, a njeni najbliži Satanini poslušnici koji su je prodali Neprijatelju. Psihološki užas, koji uzrokuje drama glavne junakinje, sama atmosferičnost filma i paranoidnost Rozmerinog sveta ostavlja mnogo veći trag nego pusto krvoproliće, koje može istinski prestrašiti samo one nesvikle na ovaj filmski žanr.

7. Borba do poslednjeg (Battle Royale, 2000)


Najbolji japanski film koji sam gledao; futuristički slešer koji se bavi otuđenošću modernog sveta, smešten u neodređenoj budućnosti u kojoj japanske vlasti svake godine biraju jedno odeljenje koje šalju na ostrvo da se bore do poslednjeg. Pobedniku je dozvoljeno da se vrati kući... Bar privremeno. Film prati jedno takvo odeljenje kroz mnoštvo paralelnih radnji, gde se za tri dana razrešava sudbina desetina mladića i devojaka poslatih na ostrvo; razrađen scenario i genijalna režija uspela su povežu mnoštvo narativnih tokova u jednu skladnu celinu, gde ništa ne štrči. Likovi su mučeni istim onim problemima koje more Japan danas; ipak, ovaj film ne treba ograničiti samo na satiru na japansko društvo, pošto on govori o nečemu mnogo univerzalnijem. Veoma dirljivo, potresno i dramatično; s druge strane, furiozna akcija koja izaziva neprestano uzbuđenje. Izuzetno gledalačko iskustvo!

6. Psiho (Psycho, 1960)


Najbezgrešniji Hičkok; jeziv i leden triler koji se pretapa u horor. Svakako jedan od najrevolucionarnijih filmova, koji je uticao na rađanje novog podžanra horor filmova (slasher), ali i na trilere; film kome je i uz najveći trud teško pronaći grešku. Ovde su se sve Hičkokove težnje ispoljile u optimumu za stvaranje jednog remek-dela, što Psiho i jeste. Da bi se snaga ovog filma osetila u pravoj meri, potrebno je ne biti upoznat sa zapletom; obrt, iako utemeljen na sumnjivoj psihoanalitičkoj teoriji, sasvim je utemeljen i konzistentno utkan u narativ filma. Uz jedan film iz iste godine - Voajer (Peeping Tom) - ovo je jedan od kamena temeljaca modernog filma. Inače, ovde se mora napomenuti da je naslov pod kojim je ovo delo poznato kod nas, Psiho, sasvim pogrešan; ispravno bi bilo Ludak, ali pretpostavljam da im se odabrana varijanta učinila privlačnijom. Kao posledica toga, reč psiho je ušla u srpski jezik, zadržavajući isto značenje onome koji je imala u engleskom.

5. Stvor (The Thing, 1982)


Jedan od filmova koji najbolje otelotvoruju samu suštinu horora: sukob sa monstruoznom Drugošću. Premisa o istraživačima u naučnoj stanici na Antarktiku, izloženim vanzemaljskom biću, koje je u stanju da ih konzumira i nakon toga preuzme njihov oblik, dobro je poznata; Karpenterov film predstavlja superiornu obradu te premise, iako je nominalno rimejk Hoks-Nibijevog Stvora. Sjajni efekti maske i odlična Karpenterova režija stvaraju neviđen intenzitet strave, koji kulminaciju dostiže u finalnom obračunu, praćenu sa verovatno najboljim krajem u samoj istoriji ovog filmskog žanra. Jedini eventualni nedostatak bio bi nedorađenost likova, ali, ona bi se mogla preispitati. Inače, Stvor je doživeo premijeru u isto vreme kada i još jedan veliki film, Blade Runner - kao i krah na blagajnama, dok je kultni status stekao tek naknadno.

4. Osmi putnik (Alien, 1979)


Osmi putnik se često svrstava u žanr naučne fantastike; premda ima elemente SF-a, u pitanju je prevashodno horor delo, što se vidi u estetičkim postupcima i namerama koje ima. Predstavlja mnogo više od jednog filma o čudovištu; naravno, samo i na tom, najnižem nivou, upečatljivo i savršeno funkcioniše, sa jednim od najupečatljivih monstruma u istoriji kinematografije, kreacije Hansa Rudija Gigera; ipak, možda i jezivije od Tuđina jeste korporativno zlo kapitalizma, koje ostaje u drugom planu zahvaljujući adrenalinskoj vožnji koju Osmi putnik predstavlja. Naravno, u pitanju je jedno od definišućih dela pop kulture, koje je među prvima ponudilo jaku heroinu, Elen Ripli. (Temu za neki od budućih članaka predstavljaće prividni feminizam u liku Riplijeve, pre svega u Kameronovom nastavku Aliena, filmu Aliens.)

3. Kad jaganjci utihnu (The Silence of the Lambs, 1991)


Pitanje je koliko je ovaj film horor; pre svega bi ga mogli nazvati trilerom sa jakim horor elementom. Ipak, on je neizostavan na ovoj listi; ubrojao sam ga u horor zbog već pomenutog definišućeg elementa žanra, sukoba sa monstruoznom Drugošću, koji je ovde pre svega otelotvoren u vidu Hanibala Lektera, a zatim i samog ubice, za koga je karakteristično preispitivanje rodnih granica koje biva percipirano kao Drugost. Film je genijalno osmišljen i režiran; rolerkoster napetosti kome gledalac biva izložen retko kada se sreće. Takođe, Hanibal Lekter (u tumačenju Entonija Hopkinsa), postao je jedan od likova duboko ukorenjenih u našu kulturu, kao ledeno i jezivo otelotvorenje Đavola (ne doslovno, naravno, već samo simbolički). Masterpiece!

2. Muva (The Fly, 1986)


Najbolji film Dejvida Kronenberga i jedan od najvećih horora svih vremena; metafizička poema o prolaznosti i njenom uticaju na sve ono što smatramo trajnim, poput ljubavi. Naravno, tema o naučniku koji slučajno meša svoje gene sa genima muve i počinje da mutira, obrađena je kao drama, tako da ovde glavni lik biva izjednačen sa Drugošću; i tu počiva, između ostalog, uspelost ovog filma - jer, Set, pored toga što postaje muva, ipak i dalje ostaje Set koga smo zavoleli. Ovo je, pre svega, priča o tragediji i raspadu jednog čoveka; priča o tome šta znači umirati i koliko je život u stvari krhak i efemeran. Veliki film u svakom smislu.

1. Isijavanje (The Shining, 1980)


Kjubrik, koga obožavam, ovde je uspeo da od osrednjeg, reakcionarnog Kingovog romana stvori istinsko remek-delo. Isijavanje treba tumačiti kao priču o sukobu starog i novog, propisanih vrednosti i bujajućih potencijala, umirućeg i rastućeg; glavna linija sukoba u ovom filmu počiva na osi Džek-Deni, koja suprostavlja želju da se uspe u trenutnom sistemu sa željom da se gradi nov sistem; u kojoj se propadajuće sukobljava sa onim što se tek razvija. Naravno, i bez zalaženja u tumačenje, gledano samo larpurlartistički, ovo je veliki film, pravi audiovizuelni spektakl (da ne kažem: Kjubrik!) u kome se avangardna muzika spaja sa savršeno osmišljenim i klinički ledeno režiranim scenama u savršen proizvod koji uspeva da - plaši. Teško mi je da odlučim da li Muva ili ovaj film zaslužuje prvenstvo.

Нема коментара:

Постави коментар