петак, 29. јануар 2016.

Komentari na lektiru strikes again: Pismo Umnog Fizikalca

Čitaoci ovog bloga sigurno su upoznati sa legendarnim serijalom tekstova o lektiri o domaćim školama (#1#2 i #3), koji je svojevremeno izazvao dosta reakcija; među njima je bila i kritika mog kolege poznatog pod konspirativnim imenom Umni Fizikalac, koji je izrazio par zamerki na račun nekih mojih stavova, pa sam mu zato ponudio da i sam iznese svoje viđenje, što je on i uradio. Jednočlana i autokratska redakcija ovog bloga donela je odluku da njegovo prvo pismo i objavi.

Umni Fizikalac i Miloš Mihailović a.k.a. Tehuan a.k.a. Eleijan uhvaćeni okom kamere u spornom trenutku.

Pismo Umnog Fizikalca

Da ne dužimo puno sa uvodom: Mnogo me je zainteresovala Miloševa kritika lektire srpskog jezika u srednjoj školi, jer sam i ja često razmišljao o tome, a onda je Milošu jednostavno sinula ideja: Pa što i ti ne napišeš svoju kritiku naše lektire, a ja ću je objaviti na svom blogu. Složio sam se sa njim i, poštovani čitaoče, evo nas, na samom kraju uvoda. Da počnemo.

I godina


Nešto uopšteno: Iskreno, nisam bio nešto posebno impresioniran lektirom u prvoj godini, mada je imala i svojih dobrih momenata. Lično verujem da je to zbog moje lične nenaviknutosti na stil kojim su dela pisana, ali bilo je tu i drugih elemenata.

Ep o Gilgamešu: Odličan ep i nekako mi je i dan danas žao što ga tada nismo kompletnog odradili, već samo jedan krajnje nedovoljan odlomak, u kom Gilgameš žali za svojim prijateljem Enkiduom. Kao prvo nama poznato književno delo, Ep o Gilgamešu treba da nas ostavi bez reči svojom emocionalnom dubinom i veličanstvenošću, istinskom snagom i duhom dela. Dok ga čitamo, možemo osetiti snagu Gilgamešovih mišića i miris libanskih kedrova. Ponavljam, veoma mi je žao što nije rađen onoliko koliko bi trebalo.

Ilijada: Iako sam veliki poštovalac Homera, odlomak Ilijade bukvalno štrči (koliko mene pamćenje služi, čitao se odlomak razgovora između Ahila i Prijama). Da, tačno, Ilijada je maestralno delo, koje prikazuje Herojsko doba Grčke i svu atletsku i duhovnu silu helenskih i trojanskih heroja, ali isto tako je jako loše što na času uopšte nije objašnjena pozadina Trojanskog rata, niti je rečena i jedna reč o grčkoj mitologiji i pojmu heroja u istoj. Jednostavno, delo uopšte nije došlo do izražaja.

Biblija (izbor iste): Jesam pravoslavac i hrišćanin i tu nema spora, ali suđenje Hristu iz Jevanđelja po Mateji nije mesto u lektiri. Pre nego što počnete da palite baklje i da slažete drva da me spalite na lomači, da razjasnim: Da, pogrešno je zato što ako proučavamo književnost i sa tog polja posmatramo značaj Biblije, onda je daleko bolje da je uzeto Jevanđelje po Jovanu. Isto tako, umesto priče o Noju iz Starog Zaveta, daleko je bolja priča o Kainu i Avelju. Da se razumemo, ovo je moja lično mišljenje, i kao takvo, ono nije aksiom, već čisto moje razmišljanje.

Antigona: Majko mila, kako sam mrzeo da čitam ovo! Kasnije sam razumeo njen značaj, ali kada ti neko prepriča čitav mit o Edipu u jedva dva pasusa, jasno vam je da nikom živo nije razumljivo šta se tu događa. Svemu tome još doprinosi i stil antičke tragedije, sa sve horom i antihorom (više sam voleo antihor, oni su bar pevali zabavne stvari).

Pakao: Meni omiljeno delo u celokupnoj lektiri, pogotovo zato što sam ga celog pročitao. Sama Aligijerijeva ideja je fenomenalna i do sada neprevaziđena (dobro, možda je jedino Eko bio bolji u ideji večnih muka u „Ostrvu dana pređašnjeg“, ali to je jedini slučaj). Ideja raslojenosti pakla, u kom svako ima svoju kaznu po zasluzi, a sve to u jako dobrom stilu, koji se ozbiljno razlikuje od teškoh heksametra grčke tragedije, već nagoveštava jedno (umetnički), lako, prozračno, novo doba. Usput ću pomenuti i Dekameron, koji sam takođe ceo uspeo da pročitam u prvom razredu, ali mi se nije dopao, jer mi je izgledao kao humanistička verzija „Pedeset nijansi sive“, ako bi izuzeli Bokačovu izvanrednu inovativnost i slobodu u pisanju. Dekameron sigurno jeste veoma napredno delo, ali mi se nije svideo.

Romeo i Julija: Nikada mi nije bilo jasno zašto je neko ovo stavio u lektiru. Da, rekao sam „OVO“, jer je jedna od najmelodramatičnijih i najdosadnijih Šekspirovih drama ikada. Pored „Ukroćene goropadi“, „Bure“ ili „Na tri kralja“, „Romeo i Julija“ je verovatno prošao kao lektira zato što je ovo ljubavna priča. Teška priča, istina snažna radnja, ali ne dovoljno da me definitivno povuče da mi se svidi. Ne kažem da je trebalo mesto toga staviti „Kralja Lira“, „Magbet“ ili „Henrija VI“ (ok, njega su još i mogli), ali „Na tri kralja“ bi bila daleko zanimljivija jednom šesnaestogodišnjaku.

Dundo Maroje: Nekako se zadesilo da smo Don Kihota radili jako kratko, jer smo preraspoređivali vreme da bi se radio Držić. Uglavnom, Dunda Maroja nisam mogao da smislim. Em' što je pola drame izgubljeno, em' što zbog neverovatno kompleksnog jezika delo uopšte nije bilo razumljivo. Nisam ni znao da je komedija, dok nisam pročitao na internetu, iako sam se trudio sa krajnjom odlučnošću da ga pročitam. Onda, nakon toga, kao so na ranu, kao dodatak tragediji u kojoj svi ginu, pa se zatim desi nuklearna apokalipsa koja zbriše sav život na Zemlji, morali smo da radimo i „Novelu od Stanca“. Ta je još i podnošljiva, ima i kraj.

Kad cvetaju tikve: Što je bilo najluđe od svega, ovo delo mi se svidelo. Jednostavno, prostog stila, sa upečatljivm, nespecifičnim glavnim junakom. Onda sam pročitao „Čizmaše“ i shvatio da su mi i drugi glavni junaci takvi. Ali bez obzira, dosta dobar roman, definitivno nešto što bi osoba od šesnaest godina mogla glat da razume.

Ako se ovo svidi Milošu, to znači da ćeš ti, čitaoče, ovo i pročitati na njegovom blogu, pa verovatno znači da će biti i nastavak.

Živ mi bio, čitaoče.

Tvoj Umni fizikalac.

Нема коментара:

Постави коментар