недеља, 03. јануар 2016.

Istok (pesma)


Istok


Peskom zavejani gradovi Istoka:
glineni demoni sklupčani u dinama,
prah zigurata, slomljena Ištarina kapija,
usahli bunari utopljenih duša;
nad njima bdiju seni starih akacija;
utvarni miris ambre i mošusa.
Lokvanji sa davno mrtvih voda,
plutaju, tek ponekad, na suvom vetru.
Kosa misirske devojke – davno mrtve -
mokra i mirisna od reke
zamahom u vazduhu ispisuje
ime života.

Sećam se;
jutra na rečnim stepenicama,
opojni miris azurne zore,
beskrajno nebo pod našim nogama,
mesec ubran poput krina.
Vode su raskriljene nad nama;
ribe srebrnih stomaka
zvezde su našeg svoda
plove lenjo nebom – sjaj krljušti.

Tiamatin točak obrće se
u mračnom dimu; iskre sa mača
što se oštri na božjem tocilu.
Crni točak patnje i gneva lomi!
Krhotine zore peskom prosute,
raskidana svetlost sunca krvari,
sparan je i težak vazduh nad Eufratom,
zapušteni kanali obrasli trskom,
besno se puši i tinja nebeska svetilja,
zemlja opržena dahom vatre,
razlomljene ploče zakona, pale stele,
vreme slama!

Pustinja;
poniranje u Sebe, poniranje u Jedno,
mesto gde sve prestaje,
mirovanje je jedina večnost.
Pesak nas zavejava.

Istok spava pod drevnim zvezdama,
usnuo na kamenom odru hrama,
teških smaragda među dojkama,
zastrt srebrnom koprenom vekova,
sanja san o sebi, Suncu i vodi,
dahom svojim kruni vekove,
monolitan, beskrajan i čvrst,
sred praha što mu se gomila pod
stopalima.

Нема коментара:

Постави коментар