среда, 27. јануар 2016.

Hiperrealizam. Simulakrumi.

Therefore, the television screen is part of the physical structure of the brain. Therefore, whatever appears on the television screen emerges as raw experience for those who watch it. Therefore, television is reality, and reality is less than television. [...] The television screen is the retina of the mind's eye.

Videodrome (1983)

Nisam filozof, i svakako o ovoj temi o kojoj sam odabrao govoriti ne mogu govoriti kao neko sa formalnim obrazovanjem iz date oblasti; daću svoje viđenje problema kao jedan slobodni mislilac i, između ostalog, i autor fantastičkih dela. Dakle, koji je to problem o kome sam toliko razmišljao? Naime, posmatrajući svet oko sebe, susreo sam se sa jednom pojavom koju najradije nazivam hiperrealizam: u kulturi i masmedijima srećemo se sa stvarnošću koja je toliko hipetrofirana da gubi svaki dodir sa samom sobom, urušava se i postaje izvitoperena rekonstrukcija same sebe. Ipak, najveći problem nije u samom postojanju pseudostvarnosti, već u ljudskom prihvatanju dotične kao prave stvarnosti: tako nam se predočavaju razni uzori kojima mi pokušavamo da se prilagodimo i zamenimo sopstvenu stvarnost pseudostvarnošću, koja je neostvariva; iz te malformacije idealnog ja proističe i veliki konflikt modernog čoveka, koji rađa manje ili veće promene u ličnosti, počevši od sveprisutne anksioznosti pa nadalje.

Šta je, dakle, hiperrealistička (pseudo)stvarnost? Govoreći o toj mojoj kovanici, mislim, pre svega, na idolizovanje određenih ličnosti i pojava, koje u društvenom kodu personifikuju određeni uspeh kome težimo: banalno govoreći, Bred Pit oličava muškarca, a, recimo, nasumično izabrana holivudska glumica ženskost, osnivač Fejsbuka postaje etalon uspešnosti, etcetera. Izloženi uticaju društva i medija, mi težimo poistovećivanju sa nekim od naših uzora, i osnovni konflikt ličnosti nastaje zbog nemogućnosti da u stvarnosti ovaplotimo pseudostvarnost. Uostalom, sam uzor nije bitan; on se menja od mesta do mesta, i od kulture do kulture (ili od potkulture do potkulture); ono u čemu počiva glavni problem jeste nekritička identifikacija idealnog ja sa uzorom, idolom. Naravno, zbog današnje situacije, ovaj problem je sve više i više prisutan: pogledajmo samo sa kim se identifikuju naši mladi!

Ono što kompletnu situaciju dodatno usložnjava jeste, naravno, i pojava društvenih mreža: naš virtuelni alter-ego i sam postaje simulakrum (imitacija bez esencije) nas, koga težimo da prilagodimo svom idealnom ja; u trenutnoj situaciji, to biva jedan od gorenavedenih hiperrealističkih uzora. Možemo govoriti o današnjem dobu kao vremenu simulakruma, kada svačija (i svaka) pojava predstavlja u suštini veštačku tvorevinu koju sam stvara svojim izborom; tako gledajući, svi vaši uzori su iluzija oblikovana onim što do vas dolazi.

Hiperrealistički simulakrum nečega nije sama ta pojava: tako, recimo, simulakrum neke pevačice predstavlja njen pojavni identitet kreiran promišljeno od strane šminkera, modnih kreatora, grafičkih i zvučnih inženjera, etcetera; naravno, ovo ne predstavlja problem dok ne počnemo da doživljavamo tu hiperrealističnost kao pravu stvarnost i osećamo frustriranost zato što i sami nismo sposobni da postignemo istu. Ovo je prisutno i u svim sferama života: naša vizija idealnog tela je oblikovana ličnostima koje nam se smeše sa svakog ekrana, zategnuti, bez imalo sala, bez ijedne bore; naša vizija idealne veze je oblikovana infantilnim ženskim wish-fulfillment fantazijama koje napučuju industrije filma i izdavaštva; naša vizija idealnog seksa je nastala po uzoru na pornografiju; shvatate i sami.

Ovde, najzad, mogu objasniti semantiku reči hiperrealizam: prefiksoid hiper označava nešto što je nad/iznad; tako hiperrealizam označava ono što je iznad stvarnosti. Simulakrumi koji nas okružuju to i jesu: oni, naime, nisu ništa realniji od bilo koje tvorevine pisaca fantastike: čak je situacija i obrnuta! Mnogi posmatrači bivaju zavedeni pojavnom, te tako hiperrealizam koji nas okružuje svrstavaju pod stvarnost, dok fantastika biva posmatrana kao infantilna; ipak, tu se zanemaruje supstancijalnost, to jest, ona biva izjednačena sa pojavnim. Naravno, ima i mnogo infantilne fantastike, no, ovde spominjem pre svega fantastički diskurs per se: on, takođe, predstavlja hipertrofiranu stvarnost, ali ne postaje simulakrum (prazna kopija) već izmenjenu stvarnost koristi za prikaz istinske stvarnosti; kao jedan od primera svakako se nameće kinematografski opus Dejvida Kronenberga, iz čijeg Videodroma i potiče naslovni citat ovog posta.

Očigledno je da će iskrivljavanja stvarnosti uvek postojati: no, na nama je da ih budemo svesni, pošto se samo tako može steći oslobođenje od iluzornog sveta; štaviše, onaj ko postane svestan iluzije svega što ga okružuje može pobediti samu igru. Živimo u vremenu kada je sve teže razlučiti stvarnost od ne-stvarnosti, a u nadolazećim godinama i te tanke pregrade će se polako stapati; ipak, to je borba koju moramo voditi, zato što ćemo se u suprotnom svi naći zarobljeni u jednoj matrici građenoj na hiperrealnosti. Ili već jesmo?

Нема коментара:

Постави коментар