уторак, 05. јануар 2016.

Baš-Čelik (pesma)


Baš-Čelik


Za čije su žudi zverske
razmrskane naše godine
kao odojčad o zid?
Koji tuđin nam skida
lica kao skalpove
veša ih na stremene
padalice koju jaše?
Koji varvari su ovog puta
prejazili duboke reke,
vododerine i zidove
da sruše ono što gradimo?
Zarad čijeg besa
iz promuklih jaruga
spaljenih stepa i sivog neba
tatarske horde izjahaše?
Za čiji gnev bombarderi
praskaju čelikom i ognjem,
noćas, nad mojim gradom?
A možda je to bilo i ranije.

Razočaranje se produbljuje
svakim korakom,
i ne, nisam pesimista,
mizantrop,
samo sagledavam
stvarnost
kakva jeste.

Volim da šetam ulicama,
tamo sam sasvim sam.
Golubovima bacam
parčad iskidanog hleba
lepetom krila bar za tren
razbijaju debeli led tišine,
kojim odjekuju muklo
režanje Baš-Čelika u lancima;
klepeće gvozdenim vilicama,
šklopoće zglobovima,
balvanima mišica cepa obruče,
zubi mu se puše dimom,
kosa mu je šuma čeličnih bodeža,
dah modar, smrdljiv oganj benzina
iz metalnih mehova pluća,
prsti stolarske stege, nokti igle,
oči olovna tanad za rečne topove,
jezik od žileta struže po nepcima.

Duboko u tišini,
Baš-Čelik besano sneva.

Svestan je da je njegovo
vreme
odavno prošlo;
isteklo kroz klepsidru
Vremena.

To je samo poslednji
od lavova,
olinjao, bele dlake,
prekriven ožiljcima,
raščupane grive u kojoj
gnezde se vaši i gnjide,
zuba ispalih i slomljenih,
naprslih rebara,
gnojnih rana u kojima riju
crvi.

Više ne sme sići među one
koje je nekada strašio;
odavno su to gore zveri,
veća nemani od njega samog.
Baš-Čelik sklapa kapke,
okreće glavu,
strah ga je da Čoveka
pogleda u oči.

Нема коментара:

Постави коментар