петак, 25. децембар 2015.

Refleksije (pesma)

Refleksije su moja prva nagrađena pesma, koja predstavlja zaokret u mom stvaralaštvu (tj, poslednje delo u kome sam se još držao rime), pre započinjanja nove faze mog pisanja poezije, umnogome drugačije (i bolje).

Refleksije


Lokve i ledena kiša;
makadam prekriven natrulim lišćem.
Dok čekam da se bol stiša
sećanja, kao škrtac zlatne niske, stišćem;
dok kupola olovnih oblaka nada mnom
dotiče vrhove slomljenog granja
tražim snove ovešane pod jablanom
vatru bogova, izgubljena nadanja
poruku u boci, što je kasno stigla
i zvezdu koja pade pre no što se uzdigla.

Detinjstvo i maske na zidu;
lažna lica bez  ljubavi i milosti
koje pre nalazih u tom prividu.
Hajde da se zamenimo, iz obesti,
kad ih već nosimo, kao i svi ljudi.
Nova će ti dostajati jedan dan
sutra, kao što znaš, neko drugi budi.
Tvoj će stari obraz biti oplakan;
negde u meni, gde se začinju ljubav i besi,
pamtiću još šta mislih da jesi.

Papir i stihovi lažni;
uvek plave oči, uvek zlatna jesen.
A obrazi? - Vazda suzom vlažni.
I kad umrem, još će mi buniti sen -
mnogi uzurpatori sejali su zgarišta
da bi vladali u Zabranjenom gradu;
mnogo ih više prisvoji, ni za šta,
slavni venac pesnika svome radu.
Osećanja, što režu kô krhotina,
postaše našminkan leš, bedna crkotina.

Stećci i ugažena trava;
pismena u steni što polako blede.
Već dugo san je što beše java;
ne pamtimo ni one što to zavrede.
Zgasnuli su ognji Zoroastra, srušena Parsa;
oranice prošlosti, kao Odisej, zasipamo solju,
naša stvarnost obična je farsa -
živimo s nadom da ćemo stvoriti bolju.
Mnogi će, ipak, da bi bili kao slepo stado
sopstvene oči iskopati rado.

Svet i mutno sunce;
slika u koju treba pronići.
Ne slušam sveštenike što žrtvuju junce,
odveć jasni putokaz bih hteo izbeći.
Sam koračam, kao prokaženi jeretik razuma,
čineći svoj izbor, sledeći Tao,
mireći se sa usudom, kao sultanska hanuma;
spreman da dam što nisam dao.
Za sve što volim, do čega mi je stalo,
čini mi se, ni život ne bi bio malo.

Нема коментара:

Постави коментар