петак, 25. децембар 2015.

Dok čekaš sabah sa šejtanom (kratka priča)

Dok čekaš sabah sa šejtanom je moja druga kratka priča, koju sam namenski pisao za konkurs Refesticon - što, naravno, znači da nije toliko dobra kao ono što pišem za sebe i svoju dušu; smatram je prevaziđenom u odnosu na svoje sadašnje sposobnosti pisanja, ali ipak vrednom pažnje, kao jedan odličan prikaz mog stila u periodu kada je objavljena. Verujem da će biti zanimljiva čitaocima. Takođe, ovde se javlja postmodernistički eksperiment sa formom (oličen u vidu mešanja narativnih delova sa isečcima iz novina, koji su cut-up tehnikom sastavljeni od stvarnih izjava, uz dorade), koji će vremenom postajati sve bitniji u mom stvaralaštvu. Pri tome imajte na umu da je priča pisana u neozbiljnom, šaljivom maniru.


Dok čekaš sabah sa šejtanom


1.

“Štaaa?” sneno promrlja putnik koji je sedeo pored mene, sredovečni tip u majici Ramštajna. Pri svakoj džombi malo bi poskočio u sedištu, a proređena kosa bi mu zalepetala kao krila obogaljenog šišmiša. Bazdio je na jeftinu kolonjsku vodu. Promeškoljih se u sedištu. Još pre nego što prešli granicu više puta sam pročitao sve magazine koje je neki zaboravni putnik ostavio uglavljene između dva sedišta. Saznao sam i više nego što sam želeo o svetu glamura i estradnim zvezdama. Takvi listovi podnošljivi su samo u slučaju nužde. Preostalo mi je jedino da sedim i posmatram. Unutrašnjost autobusa je bila sparna, zagušena mirisima zbijenih tela, hrane koje je predugo stajala u torbama i duvanskog dima. Šiparice su buljile u ekrane svojih spravica, praznih očiju. Povremeno bi se zakliberile, a zatim bi se vratile hipnotisanom zurenju. Postarije žene zabrađene u marame unakrsno su ređale istorijate svojih boljki, nekada zastavši na tren da povrate dah i prekorno pogledaju nekog od ostalih putnika.
            “Milunka, išijas me muči, a i zglobovi me bolu, jadna ja, da to u starost dočekam.”
            “To jes, al mi smo kopale celi život, a ne ova današnja mladež, samo u ta đavolja sokoćala pilje.” glasno će Milunka, prekrstivši se.
Par mladića je žurno gestikuliralo, diskutujući o nevezanim temama.
            “I znaš ti onu Sanu, pa krvav mu lebac, koja je to riba.”
            “Ali, sa levatom hoda.”
            “Najgore je kad dobra sa takvim bude.”
            “Kažu, Stojan Đubre je oborio na polugođu.”
            “Računala ona bre sebi prosek, izračunala da za dvojku ima, kad se ono preveslala, buraz.”
            “Komplikovana računica, sabrati i podeliti.”
            “Ali je zgodna, pa ženio bi je pa ni da ne znati zavijati sarmu.”
            “Ti samo o hrani, Đuveču, brate.”
            “Đorđe se zovem, ne Đuveč. I sarma je sarma ipak. Znaš onu 'Od sve mi hrane najdraža sarma, sva ostala klopa joj nije do boka...'?”
            “Jebô te Mile Kekin i sarma.”
Par postarijih mediokriteta potezalo je iz dvolitre i žurno raspravljalo o domaćoj političkoj sceni, koristeći mnoštvo uopštenih izjava (“Lopovčina!”) i psovki koji su maestralno povezivale religiju, seks i anatomiju. Domaćica umornog izgleda listala je roman neke od poznatih spisateljica. Pogledah bolje u korice knjige. Ime napisano na njima bilo mi je neodređeno poznato.
            “A, da, pročitao sam ga u jednom od onih tabloida.” pomislih.
            “Kanjon Morače je ispred nas.” zlokobno će jedan penzioner, premećući štap u pegavim šakama.
            “Ju, izgibosmo!” panično će Milunka.
            “Vama fosilima je sve kraj sveta. Zatvorili Kasandru, apokalipsa. Đinđić postao premijer, gde ide ova Srbija, apokalipsa. Đinđić ubijen, evo, gde ide ova Srbija, da nam Zokija ubiju, apokalipsa.” zalaja jedan od mladića, nalik na mladu rokenrol zvezdu.
Pogledah kroz prljavi, mutni prozor na vrletni predeo. Osetih neku neodređenu nelagodnost na pomisao da bi moje telo moglo biti smrskano o stenje i ostavljeno da leži u gužvama metala.
            “Sranje!” vrisnu Đorđe, zvani Đuveč.
Za tren nisam znao o čemu priča, ali onda se onda autobus zanese na levo. Moj sused se probudi, razgoračenih očiju. Pokuša da me zagrli, prebledeo od straha, ali ga odgurnuh. Zapahnu me svojim dahom dok je vrištao. Babe su vrištale zajedno sa curicama, kojima je najzad nešto skrenulo pažnju sa telefona. Osetih udar kad smo se zakačili o kamen; sve više smo se zanosili levo-desno i lupali o stenje. Prozori su pucali (ne znam da li zbog sudara ili vriske), a srča je padala po nama. I sam se pridružih paničnom horu u disonantnoj buci, ili, rečeno prostim jezikom – urlao sam kao svinja koju kolju. Zaklatarali smo se, a zatim se za tren primirismo. Izgledalo je kao da ćemo se izvući. Onda, međutim, naletesmo na isturenu krivinu. Telo mi je protresao sudar sa ogradom, a zatim poletesmo ka bezdanu.

2.

Autobus pao u kanjon Morače, nastradalo 32 putnika

Nesreća na putu ka Podgorici. Autobus koji je prevozio putnike iz Srbije sleteo u provaliju kanjona. Povređeno je 17 osoba, a 32 su na mestu ostale mrtve. Putnike izvlačili vojska i policija.

- U Klinički centar Crne Gore dopremljeno je 17 povređenih. Gotovo svi imaju teške povrede (lomovi, frakture, kontuzije), ali dva putnika su skoro nepovređena. Trojica su preminula tokom hitne lekarske intervencije, dok su ostali putnici uspešno operisani. Nadamo se njihovom oporavku.

Ovo je za naš list izjavio portparol Kliničkog centra.

Prema nezvaničnim informacijama, nekoliko tela je ostalo zaglavljeno u olupini. Očekuje se dolazak mehanizacije koja će omogućiti raščišćavanje terena.

- Prizor je bio strašan. Mrtvi putnici ležali su jedni na drugima, samleveni kao mleveno meso. - izjavljuje Milun Tmušić, pripadnik policijske jedinice koja je učestvovala u akciji izvlačenja putnika.

- Molimo građane da doniraju krv za preživele, koji su trenutno u kritičnom stanju. Naše rezerve su oskudne. - apeluje predstavnik Kliničkog centra. Do zaključenja broja nismo uspeli da dobijemo zvaničnu izjavu policije o uzroku udesa.

3.

Probudih se u polutami. Svega mi, ovog sam se plašio od malena. Da će tako lepo da me zakopaju. Još živog. Ne mrtvog, tada bi mi bilo svejedno. Verovatno.        Setih se priče koju mi je pričao Ćofi Struja, što je u osnovnoj grejao stolicu i bio učenik generacije. U srednjoj je grejao kašiku. To je bilo tada negde na letnjem raspustu. On urađen, a mi, deca, slušali smo ga kao boga.
            “Sestra moje prababe imala švalera.” reče nam. “Jednom tako oni krenuli, kad upade ono muž njen. Kô šifonjer čovek. I ženi srce stalo, lipsala kao ker. A on ni ne gleda nju, nego uzme tronožac, pa ožeži po švaleru. Bogami, rogonja otkačio. A ovaj tip bio neki fićfirić, skupio se tamo. Ubi boga, a bogme i đavola u njemu. Bacio ga u krečnu jamu, tad bio rat, kô da je iko primetio. A nju uzela moja baba, izmolila nekako, pa isti dan sahranila u sanduku. Iza kuće naše, jerbo nisi mogao tad daleko ići. I čuju preko noći vrišti nešto, vrišti nešto, sotonjak neki, ali okupacija bila, niko nije smeo dizađe. Nije da ih je iko gledô, ono vukojebina, ali preplašili se, brate. Ujutro kad su ustali uzmuvali se, ne znaju šta. Rekao im tad rogonja taj da se garant povampirila, jerbo mu je i u braku uvek krv pila. I oni poveruju, pa otkopaju raku, kad imaju šta da vide – ona leži, iskolačene oči, na vrhovima prstiju samo kosti vire. Grebala sanduk iznutra celu noć. Do jutra crkla tamo unutra. Ali za svaki slučaj proterali kolac kroz nju.”
            Tada pažljivije pogledah. Nisam bio u kovčegu, već u nekom mračnoj, maloj sobi. Prstima dohvatih prekidač. Zasja prljava sijalica od 40 W, ušrafljena u napuklo plastično grlo.
            “Gde sam, koji moj?” , pomislih. Naturallement. O čemu bih drugom razmišljao u tom trenutku?
Pridigoh se sa poda, zbacivši prekrivač. Osmotrih prostoriju. Nalikovala je nekoj ostavi – na flekavim zidovima su bile police od čamovine, sa poređanim neobeleženim kutijama. Iz nekih su izvirivali špricevi i skalpeli. Tu negde bila je ćušnuta i tegla ubuđalog ajvara. A na podu – o, moj Bože! Ljudi! Nepomični, prekriveni ceradama. Bledi udovi izvirivali su ispod plastike, nalik na... pa, blede udove koji izviruju ispod plastike. Nije uvek lako naći pravo poređenje. Sputah vrisak. Nisam hteo da uzbunim onog ko me je strpao ovde.
            Odškrinuh vrata. Začu se škripa koja bi mogla proći kao zvučni efekat u nekom horor filmu B produkcije. Zakoračih u neku prostoriju neodređene namene; ako bih se morao kladiti, rekao bih da je u pitanju podrum pretvoren u skladište. Svuda su nemarno bili razbacani stari medicinski aparati, paketi gaze i zavoja, kutije pune špriceva i skalpela i još kojekakva čuda za koja nisam znao za šta služe. Pod je bio crvenkast. Sudeći po izgledu, reklo bi se da je krv bila prosuta po njemu. Onaj ko je brisao očito ju je samo razmazao u širokim krugovima. Traljavo. Podrum je bio prazan. Nisam traćio svoje vreme na razgledanje, već se brzo iskradoh kroz prva vrata na koja naiđoh. Prođoh kroz hodnik, zgazivši pri tome jednu bubašvabu, uspeh se stepenicama i uđoh u hol neke bolnice. Bio je prazan. Kroz prozore videh da je napolju oblačna noć. Usput mi pogled pade na oglasnu tablu, na kojoj je bio priboden članak o nesreći o kanjonu Morače, kao i neko obaveštenje. Strgoh ih, poveden nekim unutrašnjim osećajem.
            “Hm, kuda poći?” pomislih.
Vrata su mi se činila kao logičan izbor. Uzeh jednu stolicu i odmerih joj težinu. “Hmm, poslužiće.” Trebalo mi je par udaraca, ali uspeh da skršim staklo. Bilo bi pogibeljno da sam pokušao da protrčim kroz njega. Ovako sam izašao relativno lako, pazeći jedino da se ne posečem na srču. Udahnuh miris grada i zagađenja, koji je za mene oduvek predstavljao slobodu.

4.

OBAVEŠTENJE

Iz bolničkih prostorija je nestalo nekoliko osoba povređenih u nesreći u kanjonu Morače. Sumnja se na lanac trgovine ljudskim organima. Molimo sve građane da sarađuju u policijskoj akciji...

(ostatak nečitak)

5.

            “Jebote, u šta sam se ovo upetljao? Nesreća u kanjonu Morače, a zatim kidnapovanje od strane nekakvih kasapina? Znao sam da ništa dobro ne može izaći iz putovanja za 30 evra, znao sam!” Obuzetom paranojom, pričinjavalo mi se da je ceo aranžman organizovan da bi se došlo do mojih organa. “A otkud mogu da znam da ne idem okolo sa par kila mesa manje u telu? Možda su mi izvadili organe i zavaljali ih nekom bogatunu iz La Paza, senilnom starčiću što kupi maloletne cure? Možda i Adolfu, ko zna. Tamo negde daleko, u Argentini. Onda su me pustili zato što im više ne trebam. U stvari, to su gluposti. Iskoristili bi me do kraja. A i što bi pustili dokazni materijal da se šetka po gradu? Spakovali bi me u vreću i bacili me negde.” Obuzet monologom, nisam ni primetio koliko sam već odmakao. U toj raspravi sa samim sobom prekide me tip koji je sedeo na klupi – čovek neodredivih godina, u fino krojenom odelu. Držao je dopola ispražnjenu bocu burbona, a u krilu mu behu novine.
            “U čemu je tvoj problem?” iznenađujuće trezveno će on. “Hajde, sedi tu.” Potapša rukama daske.
Spustih se pored njega na izdubljeno drvo (“Nemanja voli Ivanu”), pazeći da mu ne budem preblizu. Posle ovakvog dana, sumnjao sam i u sebe.
            “Imaš li gde da prespavaš?” upitah ga.
            “O, čoveka!” napola iznervirano, napola zabavljeno će on. “Da imam, ne bih bio ovde. Ali, a neki način, može se reći da je ceo grad moj.”
            “Divno, sreo sam ludaka.” pomislih.
Poteže iz flaše, pa me ponudi. Prihvatih. Zapahnu me miris skupog pića, koje sebi ne bih mogao da priuštim. Cugnuh.
            “Ni ja.” rekoh.
            “Možemo da sedimo i pijemo do zore. Šta ćeš više?”
            “Serem ti se na to. Kraljevstvo za krevet.”
Nasmeja se.
            “Nema počinka za marginalce.”
            “I to što kažeš.”
            “Hoćeš cigaru?” ponudi me.
            “Ne, ne pušim.”
            “Ni ja” on će “ali imam kod sebe kutiju Pal Mala. Ne znam odakle mi.”
            “Nebo je kao mastilo. Nigde zvezda, nigde Meseca.”
            “Ne znam zašto to. Možda su ih sakrili oblaci.”
            “Jes', vala.”
            “Što nije neka ženska. Nijednu nisam još od 19. veka, ej.” promrmrlja.
            “Šta reče?” uznemireno rekoh.
            “Kažem, što ne naleti neka ženska ovde, kao da nijednu nisam imao dvesta godina.” gladno će on.
            “Pomislih da te je izbacila tvoje žena. Otkrila da se švaleraš.”
            “Ma, kakvi. To je mnogo duža i složenija priča. Il' jednostavnija, zavisi kako posmatraš.”
            “Mnogo si rečit za tipa koji je slistio pola flajke.” sumnjičavo ću ja.
            “Dobro podnosim alkohol, prikane.”
            “Prikane? Koristi li iko tu reč?”
            “Nespretno rečeno.” promumla.
            “Vala baš.”
Razgovor zamuče na neko vreme. Flaša je i dalje kružila.
            “Ne zvučiš kao da si odavde.” rekoh.
            “I nisam. Moja postojbina je zemlja koje više nema.” žalosno će on.
Prokleti jugonostalgičar.
            “I moja, i moja.” utešno rekoh.
            “Nemaš ti pojma.” zareža.
            “Koji ti je?”
Smiri se.
            “Bio sam gotov da ti nabijem taj viski u usta.”
            “Bolje da pijemo.”
Klimnu mi glavom, pa poteže.
            “Skoro se ispraznila. Da nemaš ti neko piće kod sebe?”
            “Jok.” rečito mu odgovorih.
Slegnu ramenima.
            “Mogu li dobiti te novine?”
Pruži mi ih i nastavi da cuga.

6.

SENZACIJA! DOGAĐAJ KOJI JE ŠOKIRAO CELU CRNU GORU!

Satanistička sekta ozloglašena na čitavom Balkanu počela da deluje i u Crnoj Gori

Policija Crne Gore našla dokaze o postojanju pripadnika neimenovane sekte koja sebe označava slovom “L”. Sumnja se da ovo slovo predstavlja inicijal imena “Lucifer”. Istraga je u toku.

U podzemnim prostorijama Kliničkog centra Crne Gore nađena su tri tela putnika srpskog državljanstva – M.N. (20), N.B. (41) i A.V. (43), koja su nestala par dana ranije. Podsećamo da su ovi putnici teško povređeni u kanjonu Morače, a umrli su u bolničkim prostorijama. Tela su oskrnavljena – na grudima im je urezano slovo “L”, a ostatak tela prekriven je “satanističkim runama i imenima demonima”, kako izjavljuje Marko Miljanov, amaterski proučavalac sekti iz Budve.
-  Mislim da je u pitanju takozvana “đavolja pričest”. S obzirom da je jednom telu rasporen stomak, pretpostavljam da su konzumirali krv i parčad mesa. Moguće je da su pri tome uvedeni novi članovi u sektu.
Sumnja se da je neko od članova Kliničkog centra umešan u ovaj skandal.
- Jedino neko iznutra bi mogao ukrasti tela spremljena za slanje u mrtvačnicu. - izjavljuje načelnik policije.
Portparol Kliničkog centra odbija da da izjavu.

7.

            “Po ovom, trebalo bi da sam mrtav! Ali, nisam! Da li?” zagrcah. On ravnodušno dokrajči piće. Zgrabih ga za košulju.
            “Odgovori mi!”
            “Zapitaj se sam da li si živ.” suvo će on.
            “Pitam se, pitam se, zaboga!”
            “Vi ljudi želite lake odgovore.”
            “Šta to sada treba da znači?”
            “Živ i mrtav nisu dve isključive opcije. Postoji čitava skala između ta dva.”
            “I šta da radim sa tim?”
            “Da li je bitno? Gledaj u nebo.” smejući se reče on.
            “Kako misliš, da li je bitno da li sam živ ili ne?” nervozno rekoh.
            “Smrt je nebitna stvar kojoj se pridaje previše značaja.” opušteno će on. “Gle, sunce se pomalja.”
            “Nebitno! To je nebitno!” već besno rekoh.
Razdrljih svoju košulju. Na mojim grudima slabo je sijalo L.
            “Ko si ti? Šta se dešava?” krenuh da kreštim.
            “Opusti se. Uostalom, koliko si zaista živih ljudi video?” zagonetno će.
            “KO SI?”
Oči mu zasijaše.
            “Lucifer.”
            “Lucifer? A ja, šta sada da radim?”
            “Pa, sada si vezan. Uklet. Zarobljen u međusvetu.”
            “Šta da radim sa tim??? Pomozi mi!”
On pogleda ka primetno svetlijem nebu.
            “Moram ići. Za pet minuta umorni Turčin treba da izazove sudar.”
Namignu mi.
            “Gledaj u nebo.”

Нема коментара:

Постави коментар