петак, 25. децембар 2015.

Arbeit Macht Frei (pesma)

Postavljeno je pitanje da li je moguće pisati poeziju posle Aušvica. Ne mislim da sam tu da dam odgovor na to; pesma koja je pred vama nije o tome, već o samim užasima Aušvica i drugih logora - i naravno, o mnogo toga još. Često mislim da je ovo nešto najbolje što sam napisao u poeziji (bar petkom; drugim danima mi druge pesme padaju na pamet).


Arbeit Macht Frei


Povorka vozova,
oslikanih veselim slikama
klovnovima, slonovima i slatkišima,
iz Sosnovjeca, Lođa, Krakova.
Čelične zmije što puze okovima zemlje;
gvozdeni zmajevi što rigaju vatru
na nebu ležu jaja pepela i čađi;
iz nozdrva oblaci dima kao iz nargile -
opijumski san.
Die Endlösung.

Mladi činovnik plave kose,
na ruci svastika, u srcu ljubav prema ljudima,
namešta naočari sa čeličnim okvirom,
upisuje imena na listu.
Zadatak nije uvek prijatan,
ali zna da je to za Opšte dobro.
Lekar na bojnom polju
nekada mora doneti teške odluke.
Testera za amputaciju škripi,
parčići kosti raspršuju se vazduhom.
Odsečeni ud istruliće na smetlištu,
ali neće nedostajati ostatku tela -
ono će biti negde, u nekom seocetu
sa ženom, najlepšom na svetu,
dva sina i kćerkicom u plisiranoj suknji.
Daleko od odlagališta medicinskog otpada.
Lebensunwertes Leben.

Dobrodošli u sabirni logor.
Pošli ste kroz kapiju. Osmotrite je pažljivo.
Čujete li himnu novog sveta -
bućkanje supe od repe u kazanima,
udarce palice po golom mesu,
ritam cokula što dobuju po podu,
zvuk lopata što se zarivaju u svezanu zemlju,
pesmu ognja u letu olovnih obada,
tihi smiraj dana okupan barutnim dimom,
prigušeni pljesak tela što upadaju u rake?
Arbeit Macht Frei.

Da li će ikada izbledeti
dim iz krematorijuma?
Da li će bledo, crvljivo meso oživeti?
Aušvic, Helmno i Sobibor;
Belzec, Bergen-Belzen i Buhenvald -
svetovi koji opasuje Jormungand;
zver od bodljikave žice i drvenih greda,
bačena u tamu, gde je narasla, nabujala,
naduvala se, kao leš davljenika;
izgmizala pod sunce da ga proguta.
Vernichtungslager. Todeslager.

Ljudi pod tuševima čekaju mlazeve vode.
Ostavili su odeću gde im je rečeno.
Zapamtili su broj, da je ne bi zaboravili,
jer takvo je bilo naređenje.
Po njima prska Ciklon B, miris badema;
kiša uništenja, zatrovana oluja.
Ljudi beže, ali vrata su čvrsto zatvorena.
Ruke grebu po njima. Nokti se kidaju.
Meso se ljušti do same kosti.
Lobanje i kosti zdrobljene pod stopalima.
Gomila žudi da se dokopa izlaza,
ali njega već odavno nema.
Zyklon B.

2 коментара: